Manuela .pdf

File information


Original filename: Manuela.pdf
Title: Manuela 2.qxd

This PDF 1.4 document has been generated by QuarkXPress(R) 9.2, and has been sent on pdf-archive.com on 23/07/2018 at 00:24, from IP address 91.232.x.x. The current document download page has been viewed 423 times.
File size: 393 KB (108 pages).
Privacy: public file


Download original PDF file


Manuela.pdf (PDF, 393 KB)


Share on social networks



Link to this file download page



Document preview


MANUELA

JOVO ILUKIĆ

MANUELA

Beograd 2017.

Fotografija na poleđini knjige:
Jovo Ilukić, Paris 2017.

I
Bilo bi bolje da se danas nisam probudio. Da
uopšte nisam ustao iz kreveta. Da sam samo ležao,
spavao i sanjao ono što inače ne sanjam ili retko kad
sanjam.
Ne znam kako mi se to dogodilo, tek, nađoh se
u svojoj sobi, na svom prostranom krevetu, sa njenom
ogromnom majkom. Ona se lagano svlači, otkriva svoje velike opuštene grudi, skida haljinu i pokazuje mi
svoje predebele butine koje me izluđuju. Sa mene brže
nego inače spade sva odeća i ja potonuh u njen puding
od tela sa više požude i strasti nego sa njenom maloletnom kćerkom. Budući da volim njeno žensko dete,
iznenadih sebe sa kakvom lakoćom se odrekoh ljubavi
prema njoj i uronih u njenu majku. Dok divljački vodim ljubav sa njom uhvati me strah, bez obzira što po
prirodi nisam plašljiva osoba, da bi ona mogla nekome
reći šta se dogodilo među nama. Sat otkucava a da ga
mi i ne čujemo, vreme odlazi u nepovrat, naši polni
organi se usijaše i dovedoše nas do vrhunca. Upravo
kada sam hteo da svršim (a inače u snu nikada nisam
uspeo da izvedem tako nešto), sve što me okružuje poče da se izobličuje i poprima oblike kao objekti na
čuvenoj Dalijevoj nadrealističkoj slici “Košmar mlitavih violončela”. I ja i moja muškost omlitavesmo i
baš kad poželeh da od stida ustanem sa nje, koprena mi
spade sa očiju i osetih kako ležim na krevetu.
Cimnuh se iz sve snage i skočih na noge. Daljinski upravljač skliznu sa jastuka i spade sa kreveta.
To me užasno nervira. Uvek ga ostavim na uzglavlju
5

Jovo Ilukić

kad isključim televizor više razmišljajući o onome što
sam sinoć odgledao u porno filmu nego o njemu. Sagnuvši se da ga dohvatim, na tepihu u mojoj čistoj sobi,
ovog prosečnog novembarskog jutra, ugledah mrava,
onog najmanjeg i najnespretnijeg, čija je glava veća od
zadnjice i koji se jedva kreće, kako nosi nekakvu
mrvicu. Nasmejah se i zapitah se otkud on tu. Ili još
bolje, kuda se uputio sa mrvicom. Zgazih ga bez milosti, ustadoh i izađoh iz sobe.
U predsoblju čujem nekoliko ljudskih glasova.
Mali ljudi iz mog susedstva diskutuju o današnjem
oblačnom vremenu i ostalim banalnim stvarima i idu
mi na živce. Prislonih zadnjicu na ulazna vrata i prdnuh
toliko jako da bi bilo ko pomislio kako je neko bacio
petardu u hodnik. Pogledah kroz špijunku na njihova
užasnuta lica i prsnuh od smeha.
Odlazim u kupatilo da ispraznim mokraćnu kesu. Dok se ljuljam iznad klozetske šolje pomislih na
ono što sam noćas sanjao. Kako je moguće da sam pristao na seks sa nekim ko ima više od šesnaest godina?
Da li sam prevario svoju petnaestogodišnju devojčicu?
I da li bih to stvarno uradio? Pomislio sam na svoju babu, hrišćanku, fanatičnu luteranku, kako bi mi ona da je
živa rekla da je to što ja činim sa maloletnicama greh u
božjim očima, premda nije imala pojma o tome šta je
zapravo greh; a sumnjam da je i o bogu znala bilo šta,
tim pre što je verovala u boga oca, dakle muškarca.
Moralan čovek ili ne, čitao sam nemačke filozofe Hegela i Kanta, ali nemam nikakvu moralnu dilemu kada
je ljubav u pitanju: mogao bih u svakom trenutku, kad
god njoj zatreba, bez ikakve griže savesti ili lažnog
morala, da stavim svoj dvadesetdevetogodišnji penis u
6

Manuela

njenu petnaestogodišnju vaginu. Da li ću je i večeras
videti?
Istuširao sam se na brzinu, sprao sav sasušeni
znoj sa svog životinjskog tela, oprao zube, kosu namazao uljem, obukao se i izašao iz stana. Nije mi kao
ženama, ili bar većini žena, bilo potrebno da se šminkam da bih ličio na nešto. Bio sam posve zadovoljan
svojim izgledom. Iako na domaku tridesete godine,
izgledao sam kao srednjoškolac. Možda zbog mog fizičkog izgleda devojčice i nasrću na mene češće nego
na svoje vršnjake.
Seo sam na bicikl i besan kao ris uputio se prema Birou za zapošljavanje, da podignem nadoknadu za
privremeno nezaposlena lica. Znao sam da ću i pre ulaska unutra naići na gužvu. Doseljenici sa Balkana, iz
Turske i iz ostalih zaostalih delova Evrope ili Azije zauzeli su nam brojna radna mesta spremni da rade po
daleko nižoj ceni od realne. Pored toga, pisali su peticije lokalnim vlastima da se u kvartovima gde oni imaju većinu, a Turci su većina u centru mog grada, gde i
ja stanujem, zabrani prodaja hamburgera i uopšte proizvoda od svinjskog mesa. Da ne govorim o tome što
sam zbog odvratne balkanske i turske muzike, koja me
je uznemiravala iz lokala u centru grada, slabo spavao
i imao košmare.
Stao sam u red, ali mi se nije stajalo među
njima. Gurnuo sam dva prsta u usta, kad sam bio siguran da to niko ne vidi, i, iako još nisam doručkovao,
povratio više žuči i želudačnih sokova nego ostatke
sinoćne večere. Odglumio sam kako mi nije dobro i
društveni paraziti slični meni su mi pritekli u pomoć.
Odglumio sam nesvesticu jedva se uzdržavši da se ne
7

Jovo Ilukić

nasmejem. Znam da ljudi koji boluju od epilepsije, ili
glume da boluju, često imaju ovakve nesvestice, ali da
nikada pri padu ne slome ruku, nogu ili ne razbiju
glavu, već uvek padaju na krevet, fotelju ili nešto meko. Ja nisam epileptičar, ali sam ga odlično odglumio
srušivši se na obližnju stolicu. Da li sam loš čovek ili
ne, ne znam, tek, siguran sam da bih mogao da tucam
zmiju u kamenu, a onda da napišem pesmu o tome što
sam uradio.
U kancelariju savetodavca ušao sam preko reda.
Žena nešto starija od mene, majka dvoje mlade dece, na
brzinu je popunila obrazac za isplatu, prebacujući mi to
što jedan mladi arhitekta nije aktivniji u traženju posla
i što pristaje da radi samo ono na šta ga Biro natera. Na
kraju, ne verujem da je i ona znala zašto, pruživši mi
dokument, diskretno mi je rekla:
- Znaš, ti nisi moj tip. Ja nikad ne bih sa tobom.
Ona mi je oduvek bila odvratna i odbojna. I
nikad o njoj nisam razmišljao kao o seksualnom partneru, ako ne ni zbog čega drugog a ono stoga što ju je
neki majmun kome je rodila decu vć oplodio, kao što je
ona očigledno razmišljala o meni.
Nisam mogao a da joj ne kažem:
- I da jesam i da nisam tvoj tip ja ti nisam dao
nikakav povod da mi kažeš tako nešto. Jesam li te udario penisom po nosu da bi mi rekla kako nisam tvoj
tip?! Da sam vozač kamiona itekako bih bio tvoj tip!
Njene male svinjske oči orosile su suze i pre nego što sam joj zalupio vrata kancelarije.
Podigao sam novac na obližnjem šalteru, izašao
napolje i seo na bicikl. Odvezao sam se do reke i po
dosta hladnom vremenu vozio po keju. Imao sam blag
8

Manuela

osećaj, ne bez osnova, da sam širio negativnu energiju
na sve prolaznike. Razmišljao sam o tome koliko su
ruski okupatori upropastili deo našeg naroda usadivši
celoj mojoj generaciji u glavu socijalistički mentalitet.
Naši su roditelji radili jedan posao maltene celog života. Bilo je dovoljno samo da se pojave na radnom
mestu, gde bi proveli osam sati, i egzistencija im je bila
zagarantovana. Država je vršila racionalnu raspodelu
bede i svi građani su dobijali tačno onoliko koliko im
je potrebno. A onda je pao Berlinski zid i sve ono u šta
su se komunistički političari zaklinjali raspalo se u
paramparčad. Ušli smo u surovi kapitalizam u kome se
u početku malo ko snašao, gde ljudi nisu bili jednaki,
kako su nas komunisti učili, dok se neki od nas nisu
snašli sve do danas, novembra 2005. godine. Ja se ni
onda nisam slagao sa time da su svi ljudi jednaki. Jednom uspešnom umetniku ili geniju svi ljudi se dive,
dok se nekom degeneriku manje-više svi rugaju.
Oblaci su se u međuvremenu zgusnuli i počeli
da se cede. Kiša postaje sve jača. Ovakvo vreme je idealno da inspiriše suicidne ljude da počine samoubistvo.
Ne preostaje mi ništa drugo nego da se vratim kući.
Ostarela majka ostavila mi je doručak pre nego
što je otišla na posao. Smazah ga začas i vratih se u
svoju sobu. Sedam za kompjuter, konektujem se na
Internet i posećujem uglavnom Web stranice sa pornografskim sadržajem. Kada mi dosadi ženska golotinja
bez ukusa i mirisa shvatam da je prošlo dva sata iza
podneva. Pozivam devojčicu na mobilni telefon tačno u
minut kad joj počinje mali odmor u školi, da joj čujem
glas i eventualno zakažem sastanak za večeras. Uskoro
prekidamo razgovor, jer ona mora na čas. Relativno
9

Jovo Ilukić

usamljen i prilično nezreo čovek mojih godina nema
izbora nego da zakorači u virtuelni svet američkih
demonskih video igara. Prvo sam u jednoj izvanrednoj
strategiji, predvodeći Germane od praistorije pa sve do
našeg doba, do nogu potukao sedam velikih svetskih
nacija. Zatim sam ušao u jedan pravi minijaturni svet,
u jednu manijačku video igru gde sam bio crnac koji se
kreće između Los Anđelesa (u igri se grad zvao Los
Santos), San Franciska (San Fiera) i Las Vegasa (Las
Venturasa) i čini neviđeni kriminal. Odavno sam je prešao u smislu obaveznih misija i zadataka, ali se definitivno nisam zadovoljio. Krao sam automobile od koga
bih stigao, tenkove od američke vojske, ubijao vojnike
i policajce, gazio civile po ulicama i trotoarima, vozio
brodove, helikoptere i avione, kockao se, pljačkao radnje i banke, ubijao i zaradio blizu milijardu dolara; i u
svemu tome neizmerno uživao.
Moje sadističke nagone prekinuo je ručak u kasnim popodnevnim satima, kada sam uz hranu i piće, u
porodičnom ambijentu, porazgovarao sa roditeljima o
perspektivama za moje eventualno zaposlenje i o mnogim drugim stvarima. Dosadna i obilna kiša je mnoge
ljude prikovala za njihove domove i ja sam se ponovo
obreo u svom virtuelnom svetu.
Pala je noć. Karl Džonson, kako se zvao crnac
u mojoj omiljenoj video igri, to jest ja, bežao je od policije kroz naizgled nepreglednu pustinju nadomak Las
Venturasa. Policajci su ga toliko puta udarili službenim
kolima i upucali da mu se automobil zapalio. Iskočio
sam iz njega pre nego što je eksplodirao i besan kao da
sam ja zaista na njegovom mestu nasrnuo na brojne
policajce motornom testerom. I baš u trenutku kad sam
10

Manuela

istesterisao otprilike desetog po redu zazvonio mi je
mobilni telefon.
- Jozef! - prepoznao sam taštin glas, kako sam
je zvao iz milošte. - Da li je Manuela kod tebe?
- Nije ni navraćala danas.
- Mora da ju je kiša uspavala. Zvaću je na kućni
broj. Ukoliko u međuvremenu svrati do tebe pošalji je
u moju kancelariju. Čeka je profesor hemije.
- Zašto je maltretiraš terajući je da uči hemiju
kad znaš da je od iduće godine neće učiti?
- Šta se ti tu mešaš?! Šta je tebe briga?!
Totalno je pukla. Počela je da viče na sav glas.
Pomenuti profesor hemije bio je njen ljubavnik. Ali kako je provincijalci iz našeg gradića ne bi ogovarali, ona
je odlučila da svoju kćerku natera da pohađa privatne
časove hemije kako bi on imao razloga da navraća u
njenu kancelariju.
- On je pedofil - uzvratio sam ja. - Izbacili su ga
iz škole u njegovom gradu pa je došao da predaje kod
nas.
- Odakle ti to?!
- Manuela mi je pričala kako je posmatra ispod
oka. A da su ga isterali iz škole u njegovom gradu, o tome se priča u njegovoj zgradi.
- Ona ti je pričala! Šta ti je ona pričala?! Ona je
stoka! Ona ništa ne zna!
- Ona nije stoka. Ona je jedna dobra devojčica.
- Šta ti je još pričala!
- Sve mi je pričala.
- Šta sve?! Videće ona kad dođem kući!... Profesor hemije nije pedofil! Ti si pedofil! I manijak!
Najveći manijak!...
11

Jovo Ilukić

Prekinula je vezu. Naviknut na ovakvo njeno
ponašanje, na periode kad je bila prijatna i na periode
kad se ponašala kao pobesnela zver (jedno vreme sam
pratio kako se kad ponašala i zaključio da je njeno ponašanje imalo veze sa Mesečevim menama), nisam se
mnogo uzbuđivao oko svega ovoga. Nastavio sam da
ubijam nacrtane ljude.
Nešto kasnije, samo što sam jednom policajcu
razneo glavu iz puške sa snajperom, u stan i u moju sobu upala je Manuela plačuči.
- Majka me je malopre udarila pesnicom u glavu! Čim sam ušla u kancelariju!
Zagrlio sam je, poljubio u čelo i pokušao da je
umirim. Ali nisam uspeo. Ona se tresla od straha. Tačnije rečeno drhtala je kao prut.
- Rekla mi je da će da me prebije kad odem
kući! A profesor se samo smejao! Ne smem ni da idem
kući! Ona me u zadnje vreme užasno maltretira, a
onom degeneriku sve povlađuje!
Meni je sve ovo bilo dobro poznato. Njena
razvedena majka brinula je o oboje svoje dece, o starijem mentalno zaostalom sinu Ibzenu i mlađoj kćerki,
normalnoj devojčici Manueli. I ona je zbog njega mnogo toga morala da istrpi. Ali sad je i taj prokleti profesor postao razlog za nova maltretiranja i trpljenja.
Ceo ovaj nemili događaj uznemirio je i moje
roditelje. Umešali su se interesujući se šta je to moglo
ovoliko da ucveli jednu živahnu i zdravu devojčicu.
Ona ih je kroz plač upoznavala sa svojim mukama.
Nije prošlo mnogo vremena i njena majka je
pozvonila na interfon. Zahtevala je da njena kćerka siđe dole preteći joj da će joj pokazati neke stvari kad
12

Manuela

stignu kući. Manuela se još više tresla i rekla da ne sme
da ide. Njena majka je bukvalno legla na interfon ne
odustajući od svojih zahteva.
Žena teška preko sto kilograma popela se na
četvrti sprat čini mi se brže od mene. (Mržnja i zlo
pokreću ljude više nego bilo šta drugo.) Zvonila je na
vrata od stana kao gluva, sve dok joj moj otac nije otvorio. Upala je unutra sa namerom da ščepa kćerku i da je
izgura napolje. Ali nas dvojica smo je zaustavili.
- Mihaela, smiri se - rekao je moj otac. - Da
vidimo u čemu je problem.
I ja sam tako nastupio, ubeđen da se sa profesorkom nemačkog jezika i književnosti, i astrologom,
jednom visokoobrazovanom ženom, može civilizovano
komunicirati. Ali obojica smo se prevarili. Ona se ponašala kao najgori i najnerazumniji pripadnik nekog
divljeg plemena. Turke, Balkance, Arape, Kineze, crnce i ostale stanare zgrade uznemirila je galama, te su
poizlazili iz svojih stanova, da posmatraju čitav
događaj, da bi sutra imali o čemu da razgovaraju i koga
da ogovaraju. Da bi prekinula čitavu ovu zbrku, Manuela istrča iz stana rekavši da ide kući. I njena majka ode
za njom ni ne pozdravivši se sa nama.
Izašavši na terasu, ugledah Manuelu kako brzo
izlazi iz zgrade i trči prema svom kvartu. Iza nje,
istrošivši se pri penjanju uz stepenice, kotrljala se kao
mečka njena ogromna majka vičući na sav glas kako će
je naučiti pameti.
Sve je utihnulo. Uskoro se mogla čuti samo
odvratna balkanska i turska muzika, najprimitivnija ne
samo u Evropi, već i na celom svetu, koja je do mojih
ušiju dopirala iz kafića sa glavne gradske ulice. Ide mi
13

Jovo Ilukić

na nerve. Kada bih imao pušku sa snajperom, razneo
bih im glave svima odreda, kao u video igri, a onda legao da spavam kao da se ništa nije dogodilo. Mogao
bih da ubijem svakoga ko mi stane na put ili me uvredi, pod uslovom da me za to niko ne tereti. Sputava me
jedino ljudski zakon.
Pet minuta kasnije Manuela se vraća kod mene
rekavši mi da je sa ulice pozvala svog oca i da će on
doći po nju kolima iz Berlina za oko jedan sat. Zatrese
mi se tlo pod nogama. Šta bi se moglo desiti ako penzionisani policajac odvede Manuelu sa sobom? Verovatno je nikad više, ili bar veoma dugo, ne bih video.
To me je pogađalo više nego da sazna šta se događalo
između nje i mene.
Stigavši kući i videvši da joj nema kćerke, “tašta” me je ponovo zvala telefonom. Ovoga puta mi je
pretila da će mi poslati policiju.
- Pošalji policiju! - uzvratio sam joj. - Da vidim
šta ćeš da postigneš!
Ovaj put sam ja njoj spustio slušalicu.
Usledilo je nekoliko njenih poziva na fiksni
telefon, zahtevi da njena kćerka odmah krene kući i
pretnje upućene mom ocu da će nam doći policijska
patrola. I otac joj je odgovorio isto kao i ja.
Kad je prestala da zove, javio se njen otac
rekavši da će doći kod nas za desetak minuta. Manuela
je i dalje bila uplakana i uznemirena. Ja sam bio samo
uznemiren. Razmišljao sam jedino o tome kako ću se
ponašati prema čoveku čijoj sam petnaestogodišnjoj
kćerki oduzeo nevinost kada je imala nešto više od
četrnaest i po godina.
14

II
Da krenemo iz početka. Zovem se Jozef Nojbah. Porodica mog oca je iz Drezdena, a porodica moje
majke iz Kenigsberga, koji više ne postoji pod tim
imenom. Moja baba po ocu preživela je savezničko
bombardovanje Drezdena, krajem februara 1945.
godine. Nekoliko stotina britanskih aviona je tog jutra
taj prelepi stari grad, koji je tada imao preko šest stotina hiljada stanovnika, i još toliko nemačkih izbeglica iz
Prusije i sovjetskih ratnih zarobljenika, zasulo tepihom
napalm bombi koje su pri padu na tlo razvijale temperaturu od tri hiljade stepeni Celzijusa. Bombe su topile
cigle od razrušenih kuća, a ljudima koji ne bi izgoreli u
užem centru grada nije mogla pomoći ni najbolja maska da se ne uguše od gasova i isparenja. Piloti koji su
u drugom i trećem talasu napadali grad mogli su sa više
od sto kilometara da prepoznaju svoju metu po gustim
oblacima dima koji su se dizali visoko u atmosferu.
Najvećem zločinu nad nemačkim civilima u Drugom
svetskom ratu doprineli su i američki avioni koji su u
niskom brišućem letu mitraljirali automobile Hitne
pomoći i Službe civilne zaštite, kako bi u potpunosti
onemogućili sprečavanje opšteg haosa i pomoć ugroženima u samom gradu i njegovoj okolini. Baba po
majci preživela je sovjetsku invaziju i potpuno uništenje Kenigsberga, najvećeg pruskog grada na Baltičkom
moru. Preživela je samo zato što je na vreme napustila
grad koji su pregazili vojnici sovjetske Crvene armije.
U svom varvarskom naletu spalili su sve pred sobom.
Srušili su velelepnu katedralu iz srednjeg veka, uni15

Jovo Ilukić

verzitet na kome je predavao Emanuel Kant, stare
zamkove i mnoge druge zgrade. Grad je srušen do
temelja i od nekadašnjeg kulturnog centra od preko
pola miliona stanovnika pretvoren u najobičniju sovjetsku provinciju pod imenom Kalinjingrad. Na mestu
nekadašnjih baroknih zgrada sovjeti su podigli masivne
komunističke kockaste zgrade u duhu socrealizma.
Moji dedovi i po ocu i po majci bili su na bojištu u
Francuskoj, predali su se Amerikancima i preživeli su
rat. Moj otac se rodio 1939. u Drezdenu i nalazio se
kod rodbine u okolini kad je grad spaljen. Moja majka
rodila se 1949. u Frankfurtu na Odri, na tada novoustanovljenoj granici sa Poljskom. Oboje su završili fakultet u tadašnjem Istočnom Berlinu. Upoznali su se i
venčali kad je ocu bilo trideset i šest a majci dvadeset i
šest godina.
Ja ne verujem ni u šta zato što pouzdano znam
neke stvari. Onoliko koliko sam siguran da je jedina
svrha života čulna spoznaja sveta toliko sam siguran i
znam da postoji bog i da sam ja postojao pre svog rođenja. To se dogodilo 12. aprila 1976. godine u jednom
odvratnom gradiću oko sto kilometara južno od Berlina. Odrastao sam kao jedino dete u svojih roditelja i
uz babe koje su mi napunile glavu nemačkom mitologijom i ljubavlju prema Vagnerovoj muzici, i zadojile
mržnjom prema sovjetskim okupatorima. Oduvek sam
se razlikovao od svojih vršnjaka, kao dete koje je imalo
svoj svet i sopstvena životna načela. Uvek sam bio pravičan i na strani onih koji se bore za slobodu. Bio sam
najgore i najnemirnije dete koje se tuklo i sa starijima
od sebe. Detinjstvo pamtim po oskudicama u odnosu
na to kako danas živim i po neviđenoj neslobodi. Za
16

Manuela

najmanju sitnicu, recimo za detinjasto bacanje grudve
na automobil u pokretu, zaustavljali su me samozvani
komunistički agenti sa papirom i olovkom u rukama i
uvek postavljali ista pitanja: “Ime, prezime, adresa?!
Ime i zanimanje roditelja?!” Sećam se jednog događaja
kad sam bio sasvim mali školarac. Na povratku iz škole, po veoma hladnom zimskom danu, zaustavio sam se
pored spomenika Karlu Marksu i udarao ga drvenim
štapom po vratu. Prišli su mi ljudi sa papirom i olovkom u rukama i pitali me šta to radim. Odgovorio sam
im da sečem glavu ovom čoveku. Odveli su me u policijsku stanicu. Slučaj se u tolikoj meri zakomplikovao
da je došao do ozloglašenog Štazija, tajne policije
Istočne Nemačke. Moj otac, profesor istorije u srednjoj
školi u kojoj moja majka predaje nemački jezik i književnost, bio je pozivan na saslušanja, da objasni ko je
to naučio desetogodišnje dete da tako ratoborno napada spomenik Karlu Marksu sa namerom da mu odseče
glavu. Sve je svaljeno na ostarele i izlapele babe. Njih
je sve ovo duboko pogodilo. Umrle su u roku od
nekoliko meseci ne dočekavši ujedinjenje Nemačke.
Državna administracija je širila paranoju preteći nam
Zapadom i učeći nas da smo daleko bolji od Zapadne
Nemačke. Posetio sam podeljeni Berlin, video užas
zvani Berlinski zid, preko koga nismo mogli preći, i
osetio koliko su ljudi podeljeni: jedni su podržavali
okupatore i podelu na Zapadne i Istočne Nemce, dok su
drugi bili za ujedinjenje.
Manuelina majka Mihaela udala se za oficira
Štazija početkom 1988. i krajem godine rodila sina
Ibzena. Njena majka i moja baba bile su veoma dobre
prijateljice još pre rata i doselile su se u naš gradić po17

Jovo Ilukić

sle bombardovanja Drezdena. Manuelina i moja majka
rođene su iste godine, zajedno su išle u srednju školu i
studirale nemački jezik. Manuelina majka je poznavala
mog oca otkako zna za sebe i bila vrlo bliska s njim.
(Po nekim pričama jedno vreme mu je bila devojka.)
Ona je upoznala moje roditelje.
Manuela se rodila u Berlinu 7. maja 1990.
godine, kada je Berlinski zid nestao sa istorijske scene,
a Nemačka postala jedinstvena država. Odjednom je
većina ljudi koja je širila strah od Zapada postala pobornik ujedinjenja. Sa zadovoljstvom sam prisustvovao
uklanjanju svih spomenika Marksu, Engelsu, Lenjinu i
domaćim komunističkim izrodima, i učestvovao u skidanju njihovih slika sa zidova u školskim učionicama.
Cela državna administracija se raspala, a sovjetski okupatori, koje niko nije voleo, povukli su se iz cele Istočne Evrope za oko godinu dana, koliko im je još postojala država.
Manuelu sam prvi put video kao dvomesečnu
bebu, leta 1990. godine, kada sam pao na popravni ispit
iz hemije, koju sam oduvek mrzeo. Nikada je nisam
držao u naručju. Jedina beba koja je imala tu privilegiju bila je moja sestra od ujaka rođena 1983. godine.
Pomokrila mi se u naručje i tada sam se zarekao da
nikada više neću držati nijednu bebu, čak ni mladunče
neke četvoronožne životinje koje tako nešto nikada ne
bi učinilo.
Sa izraženim interesovanjem za crtanje i talentom za slikarstvo, u petnaestoj godini upisao sam se u
poluumetničku Arhitektonsku školu u Berlinu. Negde u
to vreme Manuelina majka se razvela i sa oboje dece
vratila u naš odvratni mali grad. Kao razlog za razvod
18

Manuela

braka navela je muževljevu sklonost ka homoseksualcima, a dokaz za to bio je njegov ljubavnik koga je
zatekla s njim u njihovom bračnom krevetu. On je od
već ukinute tajne policije ukinute države, kao predan
radnik u službi špijuniranja sopstvenih građana, u zadnji čas dobio stan u Berlinu, i nešto kasnije ga i otkupio. Taj stan je postao predmet sporenja bivših supružnika do dana današnjeg.
U Berlinu sam stanovao u domu učenika. Iz
dana u dan živeo sam sve bolje i bolje. Putovao sam po
Nemačkoj i imao prilike da se uverim koliko smo mi na
Istoku bili ispod onih na Zapadu. Dosta ljudi je počelo
da se seli na Zapad. U gradovima na Istoku jedno vreme se konstantno smanjivao broj stanovnika. Višedecenijska pretnja da će nas Zapad poraziti i kolonizovati
bila je bezrazložna. Umesto zapadnjaka, u istočni deo
nove države počeli su da se doseljavaju Poljaci, narodi
sa Balkana, iz Turske, nezaobilazni Kinezi i izbeglice
iz zemalja širom sveta koje su pustošili ratovi. Nekada
jednonacionalne sredine koje pamtim kao dete brzo su
se preobrazile u višenacionalne.
Prvu ljubav doživeo sam u šesnaestoj godini.
Ona se zvala Helena i pohađala je Muzičku školu. Imala je godina isto koliko i ja. Bila je veoma talentovana.
Svirala je klavir. Upoznali smo se na koncertu
posvećenom Johanu Sebastijanu Bahu. Razmenili smo
poglede, osmehe i vrlo lako započeli ljubavnu vezu. Od
držanja za ruke, grljenja, poljubaca, lakih i teških
petinga, pa sve do finalnog poteza, naša intima se
umnožavala geometrijskom progresijom. Doživeli smo
to da jedno drugome budemo prvi ljubavnici. Ona je za
mene bila jedina i ja sam za nju bio jedini. Kakav je to
19

Jovo Ilukić

osećaj! Nikada se toga ne mogu odreći! Kako smo
samo bili nespretni i koliko je naš prvi seksualni odnos
bio tragikomičan. Mnogo sam je voleo. I hteo sam da
sa njom provedem ostatak života.
Ali mladalački planovi su jedno a surova životna realnost nešto sasvim drugo. Ona je dobila stipendiju od Švedskog kraljevskog muzičkog konzervatorijuma i otišla u Štokholm. Dala mi je obećanje da ćemo se
i dalje viđati, ali ga nije ispunila. Nikad je više nisam
video. Patio sam i bolovao više od godinu i po dana.
Doživeo sam totalno razočarenje u život zbog ljubavi.
Bežao sam od realnosti u svet umetnosti. Naučio sam
da sviram klavir, mnogo sam crtao i slikao, i mnogo
sam čitao. Naišao sam i na dela Sigmunda Frojda. Jedna njegova dobro sračunata misao promenila mi je
život iz osnova. Doneo sam odluku da nikada u životu
ne stupim u ljubavnu vezu sa osobom koja nije nevina.
Znao sam da ću ostati infantilan, ali to je bilo neopozivo.
Rečeno - učinjeno. Proticale su godine, nikla mi
je brada, završio sam srednju školu, upisao se na
Arhitektonski fakultet u Berlinu, sve više putovao po
Nemačkoj, obišao neke okolne zemlje i bio u ljubavnoj
vezi sa nekoliko desetina devojaka mlađih od šesnaest
godina. Ja sam čovek koji se od druge godine života pa
naovamo seća apsolutno svega (bojim se da se sećam i
nekih segmenata iz prošlih životâ), ali nikome neću
reći tačan broj. Uglavnom, na emotivnom planu ostao
sam infantilan i veoma pristupačan svakom detetu, fizički sam ostao mladolik, na intelektualnom i duhovnom planu bio sam veoma načitan i rečit, i sa takvom
kombinacijom, u suštini, mogao sam da osvojim buk20

Manuela

valno bilo koju četrnaestogodišnju ili petnaestogodišnju devojčicu. I ne samo to. Uspeo sam, u njihovom
najnezgodnijem uzrastu, da utičem na razvoj njihove
ličnosti po mojim merilima. Takav način života omogućio mi je da vrlo brzo zaboravim na Helenu koja je
pripadala ko zna kome. Nikada više nisam bio sâm.
Uvek sam pored sebe imao neku stariju maloletnicu
koja je bila ludo zaljubljena u mene. U praksi sam se
uverio u to da je ludi Sigmund Frojd bio potpuno u
pravu kada je rekao da ljudi koji često menjaju partnere
podsvesno ne žele da vode ljubav sa njima, već sa njihovim bivšim ljubavnicima. Meni je ta njegova misao
promenila život. Sve moje devojčice je užasno uzbuđivalo saznanje da sam vodio ljubav sa ko zna koliko
devojčica pre njih. Bio sam više puta u prilici da vodim
ljubav utroje, sa dve maloletnice, ali nisam pristao na
to. Razvio sam takav gadljiv odnos prema ljudima da
su me odrasle, zrele i iskusne devojke i žene, koje one
stvari mogu da rade sa bilo kim, mogle uzbuditi isto
koliko i poklopljena klozetska šolja. No bez obzira na
to, bio sam i ostao ljubitelj pornografije u svim njenim
vidovima. To mi nije bilo teško pošto nisam religiozan.
Naprotiv. Uvek sam osećao averziju prema organizovanoj religiji, naročito prema relativno mladim prizemnim religijama koje propovedaju krv, hleb i večni
život u raju na Zemlji, kao što su hrišćanstvo i islam.
Pročitao sam Kabalu, Bibliju, Kuran, Tri Stupa i sve
Vedske spise i zaključio, ne bez razloga, da je staroindijska religiozna misao doktorat za sve druge religije.
Fakultet sam završio u dvadeset i petoj godini,
prve godine u dvadeset i prvom veku. Postao sam arhitekta, ali mi je slikarstvo još uvek bilo daleko bliže od
21

Jovo Ilukić

primarne struke. Počeo sam da tražim zaposlenje, radio
sam sve i svašta što bi mi Biro ponudio i nemali broj
puta dobijao otkaze. Moja infantilnost je bila vidljiva
koliko i bubuljica na licu nekog tinejdžera. Nisam se u
potpunosti mogao posvetiti bilo kom poslu, osim
slikarstva, zbog toga što su mi misli lutale na sve strane. Vratio sam se kući bez ikakve predstave o svojoj
budućnosti, sa jedinom namerom da postanem slikar i
da razdevičim što više devojčica. Ljudi koji me poznaju cenili su moje roditelje, ali ne i mene. Gotovo niko
nije odobravao moje ponašanje. I policija u mestu gde
sam prijavljen znala je da sam sklon da se zabavljam sa
starijim maloletnicama, ali praktično ništa nije mogla
da preduzme po tom pitanju, jer me niko nije tužio. A i
zašto bi me tužile devojčice kojima je bilo lepo sa
mnom?

22

III
Manuela je od proleća 2003. godine počela s
vremena na vreme da dolazi kod mene. Imala je trinaest godina a izgledala je kao da ima šesnaest. Nabujala
je i razvila se mnogo pre vremena. Moji su se roditelji
intenzivno družili s njenom majkom i bili su prisniji sa
njenom kćerkom od mene. Mnogo je volela životinje i
kod mene je dolazila da bi se igrala sa mojim gotovo
deset kilograma teškim mačkom Spartakusom. Dobio
sam ga na poklon u proleće 2001. od jedne starije gospođe. Po njenom svedočenju bio je rođen negde otprilike na isti dan kad i ja. I zaista, bio je pravi ovan.
Manuelina majka mu je radila natalni horoskop i
zaključila da je vrlo nezgodan; uostalom kao i ja. Sve
mačke rođene u mom kraju u zadnjih godinu dana bile
su njegovi potomci; njegova teritorija zauzimala je
veoma širok radijus od tačke gde je jeo i spavao. Svi
mačori su ga se plašili i bežali glavom bez obzira čim
ga ugledaju. Svim Turcima i Balkancima u zgradi poganio je brisače ili im je vršio malu nuždu na vrata
sveteći im se zbog toga što ga jure metlom. Sa Manuelom se odlično slagao. Čim je ugleda, raspoloženje mu
se odmah popravi nabolje. Ja sam bio svedok njenog
rasta i razvoja. Viđao sam je kao sasvim malo dete, zatim kao školarku i najzad kao stariju devojčicu, ali nikad na nju nisam obraćao neku naročitu pažnju. Ona
nije imala mnogo drugarica. Deca su joj se rugala zbog
toga što ima mentalno zaostalog brata i ona ih je izbegavala. Ni ja nisam imao mnogo drugova. A i oni ljudi
koje sam tako mogao nazvati puno su puta zbog mene
23

Jovo Ilukić

izvlačili deblji kraj.
Krajem zime te godine, sneg se već uveliko
topio, i moj drug Kramer i ja krenuli smo kod jedne
njegove drugarice na rođendansku žurku. Na glavnoj
gradskoj ulici bilo je leda i mi smo se klizali po njemu
kao mala deca. Prema nama je išla jedna devojka mojih
godina koju smo obojica znali iz viđenja. Bila je vlasnik lokalnog karate kluba i najbolji karatista u gradu. Ja
sam se slučajno okliznuo, jedva uspevši da ne padnem,
i ona se nasmejala. Sledeća stvar koju sam učinio bila
je da se namerno oklizam pored nje i da je obema
rukama uhvatim za međunožje. “Šta to radiš budalo
jedna?!” - “Moram da se pridržim da ne padnem!” pravdao sam se ja, na šta mi je ona zapretila - “Hoćeš
li da dobiješ batine sad odmah?!” - “Mogu li da ih ne
dobijem?” Uspeo sam da je nasmejem. “Našao si zašta
da se pridržiš”, rekla mi je, okrenula leđa i nastavila
svoj put. Inspirisan ovim, počeo sam sve devojke da
hvatam za zadnjicu. To je trajalo nekih desetak minuta.
Najzad, put nam je preprečilo pet-šest neobično
razvijenih momaka. Znajući vrlo dobro šta hoće udario
sam najbližeg pesnicom u bradu i pobegao na kolovoz.
Misleći da je i on umešan, prebili su Kramera kao konja. Za to vreme ja sam trčao sredinom kolovoza gazeći
belu liniju. Vozači su mi trubili i tako me naterali da se
popnem na najbliži automobil, da skačem sa krova na
krov, kao što sam to nešto kasnije radio u video igrama,
pa da izazovem zastoj u saobraćaju, izvedem policijsku
patrolu na ulicu, ignorišem njihovo zviždanje u pištaljku, u trku oborim jednog od njih na raskrsnici i uspešno
pobegnem kući. Ni Kramer ni ja tog dana nismo stigli
na odredište. Očekivao sam da se on naljuti na mene i
24

Manuela

da me se odrekne kao prijatelja, ali on to nije učinio.
Ispao je pravi drug. Niko od ljudi koje sam te večeri
uznemirio nisu saznali ko sam ja.
Na proleće se celom mom gradu pružila prilika
da sazna mnogo toga o meni. Tada sam, naime, uspeo
da sa vlasnikom jedne male privatne galerije u Berlinu
dogovorim izložbu mojih odabranih slika. Vlasnici
svih galerija pre njega su me odbili. Uredno sam im
priložio katalog svojih odabranih slika, luksuzno štampan u pristojnom tiražu, ali moj problem je bio to što
sam bio mlad i nepoznat. Čovek se razumeo u likovnu
umetnost i rekao da me treba podržati. Dogovor je pao,
pod uslovom da sav prihod od prodaje pripadne galeriji. O ovoj izložbi u kulturnom dodatku pisale su dnevne
novine, događaj su propratile televizije, i za mene se
raščulo. Poželeo sam reprizu svega ovoga i u svom rodnom gradu. Jedina likovna galerija tražila je da se
izložba dosta skupo plati unapred. Krenuo sam u potragu za sponzorima i sakupio dovoljno novca. Potraga
me je dovela i u najuspešniju lokalnu privatnu kompaniju. Njen vlasnik je bio negde u inostranstvu i primila me je njegova sekretarica. Izgledala je kao Helena. Imala je dugu talasastu plavu kosu. Za razliku od
moje prve ljubavi nosila je očajle. Bila je dve godine
starija od mene. Kolena su mi zaklecala. Ona je to
primetila, prišla mi i ponudila me da sednem na fotelju.
Rekao sam joj ko sam i ostavio joj zahtev za sponzorstvo. Zvala se Vendi i rekla mi je da sam na dobrom putu
da postanem umetnik. Nabacivala mi se onako kako to
umeju zrele i iskusne devojke. Gledala me je upadljivo,
njihala ramenima, ispuštala olovku na pód i saginjala
se da je uzme kako bih joj video grudi... Nisam znao
25

Jovo Ilukić

kako da se ponašam. Na svu sreću naš kontakt je kratko
trajao, jer je naišao njen nadređeni i ona je otrčala za
svoj sto da bi on mislio kako ona nešto radi. Poslao sam
neke drugove različitim poslovima u tu kompaniju narednih dana, da vidim da li će i njima da se nabacuje, i
doznao sam da to nije činila. Vlasnik kompanije me je
sponzorisao, a nju sam sreo i prvom prilikom nespretno je pitao da izađe sa mnom. Odgovorila mi je da
trenutno nema vremena, da je prepisala moj broj telefona, da zna dosta toga o meni i da će zvati ona mene.
Odlučio sam da čekam njen poziv i da izađem s njom;
i da eventualno prekršim svoj zavet i probam bar jednu
zrelu devojku. U međuvremenu sam održao izložbu i u
svom rodnom gradu i ljudi su saznali da sam slikar.
U to vreme bio sam u vezi sa petnaestogodišnjom Aleksandrom. Mojom zaslugom ona više nije
bila devica. Razmišljao sam o Vendi, a Manuela me je
redovno posećivala, odnosno obilazila mog mačka.
Te majske večeri otpratio sam Aleksandru do
njene zgrade i poljubio je na rastanku. Krenuo sam
kući, ali sam se još jednom osvrnuo i video da još nije
ušla unutra, već da stoji na ulazu i smeje mi se. Nasmejah se i ja njoj. Dve devojke koje su se nalazile između
nas mi se takođe nasmejaše.
- Šta je kobile jedne! - prekinuo sam im osmeh.
One su ućutale.
Na putu do moje zgrade kreveljio sam se većini
ljudi pored kojih sam prošao. Na ulazu u moju zgradu
neko je kamenom zaglavio ulazna vrata, blokirao ih i
isključio interfon. Sklanjam kamen, zatvaram vrata i
uključujem ga. Najednom ispred sebe vidim čoveka
svojih godina koji me pita zašto ga sklanjam.
26

Manuela

- Odnesi taj kamen u Tursku - odgovaram mu
ja, - a vrata ostavi na miru.
U stanu zatičem Manuelu. Igra se sa mačkom.
Spartakus je nepodnošljiv. Skače po sobi kao bik.
- Donela sam ti film iz video kluba - reče mi pri
susretu. - Tvoj omiljeni. Lolita.
Seli smo da ga zajedno odgledamo. Komentarisali smo ga. Ona me je pitala da li mi je to omiljeni
film zato što govori o ljubavi između odraslog muškarca i četrnaestogodišnje devojčice, jer je znala neke
stvari o meni. A onda me je pitala:
- Jozefe, imaš li ti ženu?
- Nemam.
- A što nemaš? Mislim, što se ne oženiš?
Objašnjavao sam joj da se ne mogu oženiti sa
bilo kim i da to nije tako jednostavno. Ona je inače stalno postavljala pitanja tipa: “Zašto ljudi umiru?... Zašto
danas pada kiša?...” Bilo je u tome nečeg neodoljivo
simpatičnog. Kad je pre nekog vremena njena majka
doživela saobraćajnu nesreću i jedno kratko vreme provela u bolnici, Manuela je prvom prilikom kad ju je
videla pitala: “Mama, imaš li ti noge?” A kad je u naš
gradić došao cirkus i kad joj je majka “naredila” da ga
poseti sa bratom, ona ju je pitala: “Koliko ću dobiti
novca ako odvedem Ibzena u cirkus?” I meni je znala
da kaže kako ima momka i kako vodi ljubav sa njim, a
nije imala nikoga. To je njenoj majci u to vreme bilo
jako simpatično.
- Šta mrziš najviše na svetu? - postavila mi je
još jedno pitanje.
- Najviše mrzim muškarce koji imaju ženski
glas i žene koje imaju muški glas.
27

Jovo Ilukić

Manuela se nasmejala i kazala mi kako joj se
baš dopada ova devojčica iz filma. I da bi i ona mogla
da bude kao Lolita, odnosno da za ljubav godine nisu
bitne.
Cele večeri su mi zvonili telefoni, i fiksni i
mobilni. Neko ko me je zvao je jedno vreme ćutao, a
onda prekidao vezu. Pri pozivu na mobilni sakrio je
broj. Pomislio sam da je Vendi, ali nisam bio siguran,
pa stoga nisam znao šta da kažem nekome ko ćuti a čije
se uplašeno disanje sasvim dobro čuje. Manuela mi je
rekla da me to zavitlavaju devojke koje ne smeju da mi
priđu.
Sledeći telefonski poziv bio je upućen od strane
njene majke. Zahtevala je da smesta krene kući, jer
sutra ujutro mora u školu. Manuela je tražila da je ispratim.
Ona nije stanovala daleko od mene. Uhvatila
me je za ruku kao da drži oca. Tražila je adekvatnu zamenu za oca, koga je retko viđala. Pretpostavljam da
sam ja dobio tu ulogu i nije mi bilo teško da je igram.
Bila je preterano detinjasta. Postavljala mi je glupa
pitanja i skakutala kao ptičica sve do svoje zgrade.
I narednih dana telefoni su mi intenzivno zvonili, a taj neko ko je zvao je uporno ćutao. Sretao sam
Vendi, katkad sâm, katkad zajedno sa Aleksandrom. I
to je bilo dosta nezgodno. Ispalo je da imam devojku a
tražim od nje da izlazi sa mnom. A i nisam znao šta da
radim s njom. Bez ikakvog iskustva sa ženskim osobama tog uzrasta, imao sam ozbiljan problem. Predstavljala je veliki izazov za mene. Kad bih je sreo sâm,
pitao bih je da izađemo negde na kratko i bar malo
porazgovaramo, ali ona je uvek bila u nekoj žurbi i
28

Manuela

odgovarala mi da će ona zvati mene. Nisam ni stigao da
tražim njen broj telefona. Nikako je nisam stizao...

29

IV
Sredinom leta 2003. godine zaposlio sam se na
obližnjoj građevini. Biro za zapošljavanje mi nije ponudio ništa bolje nego da radim proste fizičke poslove
od jutra do kasno popodne, zajedno sa Turcima i Poljacima emigrantima. Neretko mi se moj nadređeni, inače
građevinski tehničar, ono što sam ja bio sa devetnaest
godina, obraćao na ovaj naćin: “Ti, idi i iskopaj rupu
tamo!” Emigranti su sve to trpeli. Ali meni je bio povređen ponos, a posao me je fizički iscrpljivao i kući
sam dolazio mrtav umoran.
Sve me je to udaljilo od devojčice. Viđao sam je
manje nego ranije. Zaposleni ljudi su zauzeti i bolje im
je da budu u braku nego sami ili sa nekim ko je nezreo.
Često sam sretao Vendi, ali ona me je vešto izbegavala.
Nije mi bilo jasno zašto se tako ponašala, tim pre što je
kad god bi me srela crvenela i izgledala kao kakva balavica. Bilo mi je jasno da joj se sviđam. Sviđala se i
ona meni. Napisao sam joj nekoliko nisam siguran koliko kvalitetnih ljubavnih pesama i poslao ih joj elektronskom poštom u njenu kompaniju. Ona je meni za
uzvrat i dalje upućivala anonimne telefonske pozive.
Samo bog i ja znamo kako sam se osećao kad sam je
video da ulazi u moju zgradu. Isprva sam pomislio da
dolazi kod mene. Ali jedna od mojih susetkinja, koja
me nije organski podnosila, obična prostakuša, žena još
većeg prostaka i majka dve kćerke prostakuše, bila je
njena bliža rođaka. Znao sam da će da joj ispriča svašta o meni. Kad sam je nakon toga prvi put sreo ponašala se kao da je ugledala duha. Osetio sam da me se
30

Manuela

plaši. Sve više me je izbegavala. A ja sam sve više
ludeo za njom. Potrudio sam se da saznam ponešto o
njoj i u toj potrazi naišao na njenog bivšeg muža. Kako
me je to pogodilo. Bio je to jedan običan ljudski ološ,
kao i većina muškaraca. “Ti si joj pisao pesme”, rekao
mi je, pored ostalog, smejući se kao lud, “a ja sam je
tucao kao kučku!” Dobio je pesnicu u bradu i koleno
među noge. Jeftino je prošao s obzirom na to da je srušio sav moj svet ideala.
Moj otac se svojevremeno uselio u nov stan,
kupio nov nameštaj i nov automobil. Ja sam uvek kupovao novu odeću, nov televizor, nov kompjuter, nov
telefon... Pa zašto bih onda bio sa polovnom devojkom
ili ženom? Vendi je bila obična polovnjača. Lepa i
zgodna, koketna i izazovna, očuvana, ali ipak polovnjača. Strašno je kako sam ja kao nezreo čovek doživljavao sve ovo. Ona je bila isto što i vojnik koji položi
zakletvu kralju ili Republici, a onda se preda neprijatelju. Doduše, japanski vojnici se nisu predavali. Digli su ruke u vis tek kad je car to izričito zahtevao od
njih. Kako je to strašno. Bar za mene. Dati nekome zavet, obavezati se bračnom drugu pred zakonom i nekoliko svedoka, a onda sve to pogaziti. Ljudi koji pogaze
sopstvenu reč gaze sami sebe. Svako ima svoje razloge
i optužuje onog drugog, ali oboje su krivi. Bolje je ne
stupati u brak ako je on u startu osuđen na propast.
Poslednji put kad sam vodio ljubav sa Aleksandrom
setio sam se šta mi je rekao Vendin bivši muž. Ubrzao
sam ljubavni ritam šapućući sve glasnije i glasnije:
“Tucao sam je kao kučku!” Vukao sam je za kosu i
šamarao, ni sam ne znam zašto. Ona je vrištala a ja sam
kipeo od besa. I naša veza je pukla bez ikakvog konk31

Jovo Ilukić

retnog razloga. Po ko zna koji put postao sam vuk samotnjak spreman za napad na novu lovinu.
To kratko vreme koje sam proveo kao samac
brzo je prošlo. Kada sam sâm obično sam ljubomoran
na sve momke koji imaju devojke. Drugi moj dobar
drug Hajnrih i ja jednog dana smo šetali kroz gradski
park. Na jednoj klupi sedeli su momak i devojka. U
tom trenutku sam bio toliko ljubomoran na njega da
sam izvršio malu nuždu na najbliže drvo nedaleko od
njihove klupe. Ubio sam im romantiku. Hajnrih se smejao kao blesav, bez obzira što je i on činio slične stvari.
Bolovao je od manije mokrenja po stambenim zgradama. U koju god zgradu da uđe, u svoju, kad bi dolazio kod mene ili išao negde drugde, obavezno je mokrio na najprometnijem mestu u hodniku ne brinući o
tome da li će ga neko videti. I on je bio kao neki umetnik, slikao je, ali još uvek nije održao izložbu svojih
slika.
Krajem avgusta još uvek je bilo lepo vreme.
Manuela je poslednjeg avgustovskog vikenda došla
kod mene sa svojom kučkom, rasnim nemačkim ovčarom, najboljom drugaricom Hanom i zahtevom da ih
vozim na obližnje jezero. Moj mačak je kidisao na kučku osetivši da mu neki četvoronožac ugrožava teritoriju. On je bio potpuno svestan činjenice da ima četiri
noge, no ja bih smeo da se kladim sa bilo kim da je
ozbiljno psihički oboleo i da je umislio kako pripada
ljudskom rodu. Kučka je bežala od njega, krijući se iza
Manuele, i mačak je postajao sve nasrtljiviji. Morali
smo da je izbacimo na terasu da bismo ga smirili.
Manuela mi je sve vreme postavljala dečja
pitanja, a Hana se smejuljila i zaljubljeno me odmerala.
32

Manuela

Imala je petnaest godina i svakako je bila zrelija od
Manuele. Bila je i slobodnija. Pričala mi je kako su njih
dve sinoć sa žice iz nečijeg dvorišta skinule dva para
ženskih gaća. Jedne su bacile u lice prodavcu u kiosku,
a druge u tanjir nekom čoveku koji je jeo picu na terasi
najposećenije picerije u gradu. Manuela je za to “nedelo” optuživala Hanu, a Hana Manuelu. Smejali smo se
kao ludi. Tada joj je Manuela rekla da sam ja veoma
zabavan i zamolila me da uradim nešto smešno. Nisam
se mnogo premišljao. Uzeo sam mobilni telefon i pozvao policiju rekavši da hoću da prijavim ubistvo. Glumio sam uznemirenost i dežurni policajac mi je kazao
da se smirim i polako mu objasnim o čemu se radi.
“Neki komarac mi je zujao oko glave”, rekao sam mu,
“nervirao me je i ja sam ga ubio. I sad osećam grižu
savesti i želim da prijavim ubistvo.” - “Sačuvaj bože”,
reagovao je on. “Zašta sve ljudima služi telefon.”
Manuela i Hana su prsle od smeha. Zatim sam pozvao
vatrogasce i povikao: "Upomoć! Požar! Zapalile su mi
se dlake između nogu!" Devojčice su se opet nasmejale. Sledeći poziv uputio sam Hitnoj pomoći. Dežurna
medicinska sestra pitala me je šta me muči. “Muči me
miš!”, odgovorio sam joj. “Ušao mi je u kuću, po ceo
dan trči po parketu i užasno me nervira! Kad bih ga
uhvatio ubijao bih ga satima! Dođe mi da zapalim kuću!” Njih dve su se uhvatile za stomak. Utom je zazvonio fiksni telefon. Devojčice su pomislile da me je
ulovila policija i uplašile su se. Bio je to samo neki
čovek koji je pogrešio broj. Ali ja sam mu odgovorio da
je dobio pravi broj, te da sam provalnik koji je iz dosade podigao slušalicu. On mi je zapretio policijom i ja
sam mu odgovorio da od ovog trenutka imam pola sata
33

Jovo Ilukić

vremena da pobegnem pre nego što dođe patrola. Bio je
to jedan od mojih omiljenih štosova. Tako sam uvek
maltretirao ljude koji pogreše broj. Da li je tog dana
policijska patrola otišla na nečiju adresu to ne znam, ali
znam da sam nekoliko puta od policajaca na ulici u
prolazu čuo kako su imali više lažnih dojava o provalama i kako oni nisu okačeni na čiviluk da ih skida
kad ko hoće. Manuela i Hana nisu mogle da prestanu
da se smeju.
Rekao sam im da je dosta i da idemo na jezero.
One su nestrpljivo izašle na ulicu mnogo pre mene.
Stajale su pored automobila mog oca i svađale se sa
nekim momkom na koga je lajala Manuelina kučka.
Rekle su mi da im je dobacio nešto što ih je uvredilo.
Ja sam se u deliću sekunde spremio za borbu, otvorio
gepek i naredio mu: “Ulazi unutra!” On se stresao od
straha. “Jesi li me čuo?! Ulazi sâm u gepek, nemoj da
te ja ubacujem na silu!” - “Nisam im ništa uradio”,
pravdao se on. Hana mu je krvnički udarila šamar.
Puklo je toliko jako da sam siguran da ga je mnogo
zabolelo. Neostvareni manijak je podvio rep i jedva se
uzdržavajući da ne zaplače ostavio nas iza sebe.
Očev crveni golf srednje generacije uspešno se
probijao kroz užasnu saobraćajnu gužvu. Manuela i
Hana su dobacivale prolaznicima na trotoaru sve i svašta, a kučka je lajala. Ja mnogo volim da putujem i malo sam ih vozio po gradu.
Jezero je bilo puno kupača. Zapalili smo logorsku vatru na za to dozvoljenom mestu na obali, igrali se
pored vatre, a zatim se bacili u vodu. Sa nama se kupala
i kučka. Hana je bila sva uspaljena. I bezobrazna. U nekoliko navrata pokušala je da mi skine kupaće gaće.
34

Manuela

Prisutni kupači negodovali su zbog toga što se jedan
odrastao muškarac tako slobodno upušta u igru sa maloletnicama. Jedino rešenje bilo je bekstvo u dublju
vodu, pošto je ona bila neplivač. Manuela i ja otplivali
smo daleko od obale. I njoj i meni činilo se da na ovom
malom jezeru ima mnogo više ljudi nego što ono može
da ih primi.
U grad smo se vratili pred veče. Ostavio sam
devojčice u centru grada, jer su tako zahtevale. Kako su
se udaljavale od mene okretale su se i kreveljile mi se.
Vikale su naočigled prolaznika: “Manuela te voli!” “Hana te voli!” - “Manuela te voli!” - “Hana te voli!” “Manuela!” - “Hana!” - “Manuela!” - “Hana!” I tako
unedogled.
Sutradan je Hana sama došla kod mene, kao i
dan kasnije. Izašli smo u grad, prošetali, posetili dva
kafića, popričali... Držao sam je za ruku i poljubio nekoliko puta. Bili su joj to prvi poljupci. Osetio sam da
nema nikakvog iskustva. Ona je postala moja nova
devojka.

35

V
Zakoračili smo u jesen, zatim u zimu. Proslavili
smo Božić i ušli u Novu 2004. godinu. Hana više nije
bila devica. U početku je insistirala na tome da koristim kondom, ali ja sam je ubeđivao i ubedio da sam
bio samo sa maloletnicama, da nisam zaražen, a da nikada u životu nisam prao noge u čarapama. Manuela je
za sve to vreme dolazila kod mene s vremena na vreme,
da se igra sa mojim mačkom. Ja više nisam radio na
gradilištu. Jedno vreme sam bio bez posla, ili mi je Biro
rada nalazio dnevne poslove. Početkom godine, pak,
zaposlio sam se na određeno vreme u prodavnici sportske opreme. Manuela i Hana su se kao dobre drugarice
intenzivno družile. Neretko su žitelji našeg malog grada imali prilike da vide mene i Hanu kao ljubavni par,
i Manuelu kao njenu drugaricu. Bili smo lep trio.
Moji drugovi Kramer, Hajnrih i ja bili smo
odrasli, ali emotivno nezreli. S vremena na vreme smo
sva trojica, a češće po dvojica, odlazili u najbliži Internet kafe, u početku s ciljem da isprobamo najnovije video igre, koje bismo kasnije igrali kući na kompjuteru,
a kasnije zbog Ane, sedamnaestogodišnje devojke čiji
je otac bio vlasnik pomenutog lokala. Brojni njeni vršnjaci tu su dolazili upravo zbog nje. Kramer i ja, ili
Hajnrih i ja, najčešće smo igrali simulaciju fudbala.
Sva trojica smo, inače, dobri poznavaoci evropske i
svetske fudbalske lige. Da bismo je zasmejali, igrali
smo fudbal tako što je svako sam sebi davao golove.
Rezultat bi do kraja te fiktivne utakmice znao da bude
i 30:30. Izazivali smo salve smeha kod svih prisutnih.
36

Manuela

Jedanput je Hajnrih išamarao jednog sedamnaestogodišnjaka zbog toga što nam je rekao da smo obojica
moroni. Uglavnom, od nas trojice, Ana je bacila oko na
mene. Razmenjivali smo poglede i komunicirali govorom tela. I pored svojih godina, bila je prilično stidljiva u odnosu sa muškarcima, što me je navelo na to da
zaključim da je još uvek devica. No bila je starija nego
što to meni odgovara. Viđala me je sa Hanom, ali je
ipak flertovala sa mnom. I ne samo to. U njen lokal je
često svraćala njena najbolja drugarica, kojoj ni ime
nismo saznali. Toliko je bila odbojna prema muškarcima. “Ja nemam ime!”, odgovarala je svakome ko bi je
pitao kako se zove. Ljubila je Anu u usta i, uopšte, ponašale su se dosta intimno. Ljubomorni Hajnrih je govorio kako su njih dve lezbejke i kako ne može da
zamisli da jedna drugoj mogu da pružaju oralni seks.
Jednom prilikom mi je Ana, u društvu svoje najbolje
drugarice, ili partnerke, šta god, rekla da joj popušim
onu stvar. Ja sam joj odgovorio da odemo u najbližu sobu, ostanemo sami, pa da onda vidimo ko će kome da
popuši. Svi su se nasmejali. Bio sam užasno besan. Iz
tog razloga sam je jedne večeri krajem januara, sretnuvši je u jednom kafeu, pošteno izvređao. Prvo smo
nas trojica ludaka prosuli po stolu šećer u prahu i ušmrkavali ga kao da je kokain. Zatim, nakon nekoliko ispijenih piva i viskija, ja sam Ani i njenoj drugarici rekao
da su lezbejke, da nemam nameru da delim žensku sa
lezbejkom, da jedna drugoj ližu svaki dan, da bi i jedna
i druga bile mnogo lepše kad bi im penis rastao na čelu,
ili da bi jedna od njih dve trebalo da bude muškarac, da
ih se toliko gadim da im ne bih mokrio po licu, da ne
bih imao ništa protiv da upražnjavaju oralni seks sa
37

Jovo Ilukić

psima... I jedna i druga su plačući napustile lokal.
Sutradan uveče, Hana i Kramer su bili kod mene. Pozvonio je telefon. Javio mi se dežurni policajac
rekavši mi da imam prijavu i da dođem na informativni
razgovor u stanicu. Obukao sam se u crno, kao satanista, stavivši pentagram oko vrata i, ostavivši u stanu
svoju maloletnu devojku i jednog od dva najbolja druga
sasvim same, odazvao se pozivu. Ispričao sam dvojici
policajaca sve o svom odnosu sa Anom, vređajući i nju
i njenu bezimenu drugaricu. Priznao sam im sve, čak i
ono što nisam rekao i uradio. Jedan od policajaca je bio
prilično drzak. Rekao mi je da zna da volim starije maloletnice i pitao me: “Šta ćemo sad?” Ja sam se samo
nagnuo u stranu i prdnuo na stolicu kao konj. “Da sam
je tucao”, odgovorio sam mu, “nikad me ne bi prijavila.” - “Ti nisi normalan!”, ponovio mi je po ko zna koji
put. “Jesi li ti u nekoj sekti? Zašto se tako oblačiš?” “Šta te briga šta sam i kakav sam! Nisam te zvao da
živiš sa mnom! Ti nikada nećeš moći da priuštiš sebi to
da određuješ kako ću se ja oblačiti. Pišam ti na sektu i
na sve sekte!” Policajci su me saslušali, obavili svoj
posao i pustili me kući. Tamo me je čekala Hana, sa
mnoštvom pitanja vezanih za razloge zbog kojih me je
policija pozivala na razgovor. Pored toga, primetio sam
da njoj i Krameru uopšte nije bilo dosadno dok sam bio
odsutan. Naprotiv. Baš su se lepo zabavili. Sutradan
sam završio kod sudije za prekršaje, da bih neki dan
kasnije platio odštetu za nipodaštavanje Anine ličnosti.
Plaćajući kaznu blagajniku, izgovorio sam ovu rečenicu: “Evo, plaćam kaznu zbog toga što je Ana prljava
lezbejka zaražena herpesom, koja svaki dan liže svojoj
partnerki, a meni se gadi u tolikoj meri da joj ne bih ni
38

Manuela

mokrio po licu!” Sud mi je zabranio da joj se na
neodređeno vreme približavam na ne manje od pedeset
metara.
Nekoliko dana kasnije ponovo sam imao posla
sa policijom. Tada se sin jedne Turkinje, koja u svoj
stan nije ugradila interfon, vratio sa višegodišnje robije. Njegov otac bio je Nemac, on je rođen ovde, i nisu
mogli da ga proteraju iz zemlje. On je na veliko oduševljenje svih Balkanaca i Turaka odvalio ulazna vrata.
Nekako se potrefilo da se ja zateknem na tom mestu u
to vreme. Pošto moje ubeđivanje nije urodilo plodom,
potukao sam se s njim, sa bivšim robijašem, prevejanim kriminalcem, čovekom daleko jačim od sebe. Naneli smo teške telesne povrede jedan drugome i kad je
naišla policijska patrola bili smo mokri od znoja i krvi.
Svi primitivni žitelji moje zgrade bili su na njegovoj
strani, dok su čuvari reda bili nepristrasni. Pred licem
zakona on je prošao gore od mene. Ulazna vrata od
stambene zgrade do daljnjeg su ostala razvaljena. A ja,
čovek koji se nikad nije bavio kriminalom, postadoh
poznat policiji kao neko koga se treba čuvati. Ljut zbog
svega ovoga, redovno sam flomasterom pisao na ulaznim vratima: “Ua robijaši!” Koliko god Turci brisali
ovaj grafit, ja sam ga uvek iznova ispisivao.
Tih januarskih dana naveliko sam počeo da se
sukobljavam sa Kramerom. Predmet i razlog našeg
bezrazložnog sukoba bila je Hana. Od one večeri koju
su njih dvoje proveli sami on mi je stalno govorio kako
bi trebalo da bude aktivniji sa Hanom. Zaboga, pa ona
je bila moja devojka. Raspravljali smo se iz dana u dan
sve dok se ja nisam razbesneo i rekao mu: “Budi strpljiv. Sačekaj da mi ga Hana pošteno ispuši, pa kad se
39

Jovo Ilukić

zadovolji i ostavi me onda je uzmi i ljubi do mile
volje.” To ga je strahovito pogodilo. Naljutio se zbog te
rečenice na mene više nego kad je bez razloga zbog
mene dobio batine od uličara. Prekinuo je svaki kontakt
sa mnom bez ikakvog konkretnog razloga. A Hanu nikada nije osvojio. Ona je još jedno kratko vreme bila sa
mnom.
Za sve to vreme viđao sam Vendi. Ona me je
izbegavala, jer se zbog svih priča o meni užasno plašila. Neki moji poznanici, koji su znali da sam zainteresovan za nju, trudili su se da mi je zgade. Pričali su mi
kako se ona tuca sa bogatim starcima, kako su je mnogi
vozili na parking preko puta gradskog groblja i tucali u
kolima, da ona one stvari radi za novac i da je najobičnija kurva. Ona više nije bila plavuša: ofarbala je
kosu u crveno. Izgledala je kao Irkinja. Ruku na srce,
izgledala je baš kao kurva. Jedno vreme imao sam noćne more vezane za nju. Sanjao sam Vendi i njenog
muža prostaka kako posle venčanja dolaze u hotelsku
sobu gde treba da provedu prvu bračnu noć. On skače
na nju kao besan pas, cepa svoje svečano odelo i njenu
venčanicu, nabija joj penis pod pazuh i počinje da
mokri. I njoj se to dopada. Ali je zabrinjava to što joj
njegova mokraća oboji pazuh-šumu u boju menstrualnog odliva, pa joj se čini kako njen klempavi i krezavi muž ima ozbiljnih problema sa bubrezima. Zatim on
seda na njeno nežno lice tako da mu ona oliže skoro
ceo anus, koji je inače pun hemoroida. Ne mogavši da
izdrži, i da odoli, on joj se isprazni u usta. Ona svo debelocrevno bogatstvo svoga muža halapljivo proguta i
pita ima li još. Onda ona njemu podriguje na penis, a on
prdi na nju kao Debela Berta. Pre nego što je ušao u nju
40

Manuela

istresao je svoju baburastu nosinu na njene očajle i, dok
mu je ona sisala testise, olizao joj kurje oči na stopalima. Koitus im je trajao vrlo kratko, svega tri minuta,
otpozadi, u pasjem položaju. Čupajući joj gustu crvenu
kosu arlaukao je kao vuk misleći da tuca psa lutalicu ili
neku drugu četvoronožnu životinju. Svršio joj je u nekultivisani anus pomešavši svoje plodno muško seme
sa njenim izmetom. Zatim sanjam kako medeni mesec
provode u divljini, negde u planinama daleke Bavarske, gde orgijaju sa medvedima, vukovima i ovcama.
Po povratku kući brak im postaje monoton. On radi u
nekom bankrot preduzeću, a ona se zapušta, kao domaćica po ceo dan gleda televiziju, bere gljive ispod pazuha, plevi anus i maže nokte, ne čisteći blato ispod njih,
šminka se, sipa skupoceni parfem na oznojeno smrdljivo telo, trebi buve i vaške i često menja boju kose. Muž
joj se s posla vraća umoran, ne zadovoljavaju jedno
drugo i uskoro završavaju na sudu gde im se brak pravosnažno poništava. Ona ostaje sama i ponovo se vraća
u top formu. Prestaje da bude domaćica i nalazi posao
sekretarice u bogatoj kompaniji u kojoj je ja srećem.
Budio sam se okupan znojem. Ta me je noćna mora
pratila neko vreme i naterala me da se zapitam da li je
ona zaista činila sve te stvari. Ako je stvarno zaražena
kurva, onda mi je učinila veliku uslugu time što nije
imala ništa sa mnom. Počela je da mi se gadi. Krunu na
sve to stavio je jedan nemio događaj iz mog susedstva.
Jednoj usamljenoj babi, ludoj Austrijanki, udovici koja
stanuje ispod mene, smetala su deca koja su ispred
zgrade igrala košarku, pa ih je gađala krompirima.
Pogodila je u glavu jedno desetogodišnje dete i ozbiljno ga povredila. Došla je policija i nešto posle njih
41

Jovo Ilukić

naišla je Vendi. Niko je ništa nije pitao. Ali ona se
umešala u raspravu govoreći policajcima o toj babi sve
najgore. Tada je za mene postala niko i ništa. Ali i dalje
kad god bih je sreo ponašao bih se neprirodno, kao i
ona, i crveneo bih, baš kao i ona.
Negde u februaru 2004. godine, četrnaestogodišnja Manuela na velika vrata ulazi u moj život.
Pored redovnih poseta mom mačku, počela je da me
posećuje sa zahtevom da joj rešavam zadatke iz matematike. Kao student rešavao sam integrale, diferencijalne jednačine i matrice, i matematika za njen uzrast,
algebra i prosta geometrija, nije mi predstavljala nikakav problem. Pokazivao sam joj matematiku i fiziku, i
u njenim sveskama naišao na nacrtana srca probodena
amorovim strelama, kao i na bezbroj falusa. Njena
priroda bila je jaka i zabranjeno voće bilo joj je daleko
bliže i draže od egzaktnih prirodnih nauka. Žalila mi se
na Hanu, kako joj se sve više ruga u društvu, i pitala me
šta to vidim u njoj, govoreći mi da ona nije neka ženska. U više navrata mi je skakala u zagrljaj i ja sam je
prihvatao. Kada bi zatražila da je otpratim kući držala
me je za ruku.
Jednom prilikom, kad smo bili sami i zagrljeni,
jednostavno se dogodilo da je moja ruka mahinalno
krenula prema njenim krupnim i čvrstim grudima. Bradavice su joj bile ukrućene. Imala je bujnije i lepše
grudi nego Vendi ili bilo koja druga zrela devojka, žena
ili polovnjača. Oboje smo bili slabiji od prirode: ona se
nije opirala, a ja nisam odustajao. Osetio sam da četrnaestogodišnja devojčica uživa u svojevrsnom petingu, a
i meni je bilo lepo. Dok sam joj trljao bradavice i masirao sise ona je svojim rukama stezala moje ruke.
42

Manuela

Isprepletali smo se, grlili i milovali po celom telu. Osetio sam njenu desnu ruku u svom međunožju i moja
muškost se na njenu veliku radost ukrutila. Mrsio sam
joj dugu i gustu smeđu kosu. Krajevi pramenova njene
kose nikli su iz njene glave kad je bila tek malo dete i
oni su bili svedok njenog odrastanja kao što su stariji
ljudi bili svedoci istorije. To me je pomalo držalo u nespokoju, jer nikad pre toga nisam bio u prisnim
odnosima sa devojčicom mlađom od petnaest godina.
Taj naš prvi intimni trenutak trajao je sve dok ona nije
obilno svršila na pokrivač sa mog kreveta i skočila na
noge viknuvši mi: “Pusti me!” Pokušao sam i da je poljubim. Nije mi dozvolila. Kazala mi je da se gadi ljudi.
Ja sam znao da je to njena reakcija na to što je roditelji
kao dete nikada nisu zagrlili i poljubili, i potpuno sam
je razumeo. Hana nas je videla sa prozora iz svoje sobe
kako se držimo za ruke i sledećeg dana je bila vrlo uznemirena. Da bi mi se osvetila, sa najboljim drugom je
prošetala glavnom gradskom ulicom držeći ga za ruku.
Ja sam joj na to uzvratio komentarom da je on dobio
korišćenu robu. Uvredio sam je i prestao da je viđam.
Nisam znao na čemu sam sa njih dve sve dok jednom
prilikom Hajnrih nije došao kod mene kad sam Manueli rešavao zadatke iz algebre i kada ga je ona pitala:
“Hajnrih, da li i ti tvojoj devojčici radiš zadatke iz matematike?” - “Moja devojčica ima dvadeset i pet godina”, lukavo joj je odgovorio Hajnrih, “i ne trebaju joj
zadaci iz matematike.” Tada mi je bilo jasno da je Manuela moja nova devojka.

43

VI
Leto 2004. godine pamtiću po, uslovno rečeno,
zajedničkom letovanju sa Manuelom. Za nekoliko
meseci, od zime do početka leta, nisam baš mnogo
napredovao s njom. Moja četrnaestogodišnja devojčica
dozvoljavala mi je da je držim za ruku, da je s vremena na vreme zagrlim - i to je bilo sve. Ljubljenje nije
dolazilo u obzir. I nakon nekoliko mojih neuspešnih
pokušaja uvažavao sam njenu odluku. Prva konkretna
stvar koju sam uradio sa njom morala je da sačeka sredinu juna meseca. Tada sam prvi put stavio lice među
njene grudi. Osetio sam kako njeno mlado srce kuca
brže nego obično. Zatvorila je oči i tresla se kao prut.
Liznuo sam joj desnu, zatim levu bradavicu, i osetio
kako se uzbuđuje; osećaj je bio toliko dobar da sam
stekao utisak kako me njene bradavice boksuju po jeziku. “Beži!”, viknula je nedugo zatim pocrvenevši u
licu. Pokušao sam da je oslobodim i te večeri nisam uspeo u tome. Tek narednih dana sam je razgolićivao do
pola, ljubio joj grudi i rukom joj milovao venerin breg,
na njen izričit zahtev, preko gaća. Polako sam je oslobađao i, pre vremena, uvodio u svet odraslih. Iz dana u
dan petingovali smo sve više i više.
Sredinom jula, avion kojim smo krenuli za Tulon poleteo je sa Berlinskog aerodroma. Manuela, njen
brat i majka sedeli su na tri sedišta sa leve strane, a
Hajnrih, ja i još jedna devojka od dvadesetak godina sa
desne strane. Hajnrih i ja, po običaju, na butinama smo
držali lap top, konektovali se na Internet, igrali video
igre i diskutovali o svemu i svačemu. Za nešto više od
44

Manuela

dva časa išao je red ozbiljnih priča, a potom red masnih
viceva i užasnih gluposti. Devojka pored mene je gledala kroz prozor praveći se da nas ne čuje, ali se na
trenutke od srca smejala. Ženskom društvu ispred nas
takođe smo bili interesantni, s vremena na vreme su se
sve tri devojke okretale da nas vide, ali smo se istog
časa okretali i mi - i one nikako nisu mogle znati ko
sedi iza njih. Kada smo preletali preko Švajcarske moja
saputnica me je pitala da li su ono što se beli ispod nas
Alpi. Odgovorio sam joj da jesu i započeo krajnje neinteresantan razgovor sa njom. Manuela je bila ljubomorna na nju. Nadomak Sredozemnog mora, verovatno se
suzdržavajući tokom putovanja, izduvala je iz svojih
creva ogromnu količinu ljudskog plina. Nesnosan
smrad zasmetao je većini putnika i ja sam od stjuardese
zatražio masku sa kiseonikom bez razloga se pravdajući ostalim putnicima da nisam ja kriv. (Učinila je
da mi se na trenutak zgadi ceo ženski rod.) Nisam je
skidao sve dok avion nije sleteo na pistu. Nekada najveći neprijatelji u Evropi, Nemci i Francuzi, ujedinili
su Evropu ukinuvši sve granice i potrebu za pasošima.
Hajnrih i ja ostali smo u ovom relativno velikom lučkom gradu, usput smo našli privatni smeštaj, dok je
Manuela sa bratom i majkom otišla desetak kilometara
na istok, u mali privatni motel u gradiću po imenu Ijer.
Ja sam ranijih godina letovao u manjim
mestima na istoku Španije, čiji su žitelji bili krajnje pošteni i neiskvareni ljudi. Trgovci su u tim mestima svoju robu ostavljali nezaštićenu ne plašeći se da će je bilo
ko ukrasti. Ovde je, pak, sve bilo pod ključem i katancem. Već prvog dana jedna mlada tamnoputa trgovkinja, po svemu sudeći emigrantkinja, htela je neke
45

Jovo Ilukić

namirnice umesto jedanaest da nam naplati dvanaest
eura. Napravio sam scenu nalik na onu iz filma
“Bagzi”. “Hoćeš li da se tucaš sa mnom?!”, pitao sam
je na engleskom. Pocrvenela je i uspela da izusti samo:
“Molim?” - “Krađa je vrsta silovanja! Hoćeš li da me
siluješ?!” Tražio sam račun, dobio ga i ustanovio da
sam bio u pravu. Hajnrih kao da je bio na njenoj strani
govoreći mi: “Šta ima veze za jedan euro.” Obišli smo
grad i shvatili da smo pogrešili što nismo otišli u neko
manje i manje zagađeno mesto. U gradskoj luci nije
bilo ni traga od onoga o čemu mi je pričao deda po
majci dok je bio živ. On je, naime, kao mlad vojnik
Vermahta, bio nemi svedok samopotapanja francuske
flote u Tulonu. Dugo sam prepričavao njegove memoare prilično nezainteresovanom Hajnrihu. Krajem novembra 1942. godine, usred noći, protivno konvencijama o primirju (a ko je mogao da očekuje da će Hitler
poštovati konvencije), nemačke trupe zaposele su Tulon s ciljem da se domognu francuske flote. I tada se sa
jarbola bojnog broda “Strazbur”, francuskog admiralskog broda, svetlosnim signalima prenosi poruka:
“Potopite brodove! Potopite brodove!” Umesto da se
odupru Nemcima, čiji tenkovi zauzimaju borbene položaje, francuski mornari lome aparate, optičke instrumente, radio stanice... U topovske cevi uvlače se eksplozivna punjenja i otvaraju se svi poplavni ventili. Oni
koji ne učestvuju u samopotapanju skaču u vodu i
masovno se predaju jačem neprijatelju. Voda prodire u
utrobe brodova, oni se naginju i tonu. Samoubistvo je
izvršilo sedamdeset i pet brodova, gotovo celokupna
francuska flota. Uz izvesnu dozu ponosa što pripada,
kako se sâm izrazio, najjačem narodu u Evropi, Hajnrih
46

Manuela

se zapitao ko je to dozvolio Francuzima da se 1945. nađu na strani pobednika kao vojna sila.
Nas dvojica smo spavali u Tulonu, ali dane smo
provodili širom Azurne obale. Nema mesta od Tulona
do Kana i italijanske granice koje nismo obišli. I, naravno, tri dana po dolasku na more iznajmljenim automobilom svratili smo u Ijer. Našli smo Manuelin motel.
Odseli smo na najbližoj prepunoj plaži. Hajnrih je flertovao sa usamljenim devojkama svih rasa i nacionalnosti, a ja se nisam odvajao od Manuele. Njena majka
nas je nadgledala sa punom pažnjom. I pored Manuelinih suza, nije nam dozvolila da se provozamo do Sen
Tropea; odnosno nije dozvolila kćerki da se udaljava
od nje. Došla je na more da bi okvasila ogromnu zadnjicu, što je mogla da uradi i na nekom jezeru u Nemačkoj. U popodnevnim časovima uspeo sam da je odvojim od majke i brata, i da je povedem na jednočasovnu
vožnju iznajmljenim skuterom do i oko Ijerskih ostrva,
od naše plaže pa sve do Rta Katara, gde su se po predanju i pričama lokalnih ribara iskrcale Isusova majka
Marija i žena Marija Magdalena. Topao mediteranski
vetar udarao nas je čas u lice čas u leđa. Ona me je
rukama držala čvrsto oko struka, kao uplašeno mače
kad ga neko nestašno dete donese do prozora. Uživala
je u našem zajedničkom jahanju na talasima, što je
kratko trajalo. Njena majka nas je napala čim smo se
vratili na obalu. “Kako si smeo da je voziš oko ostrvâ
bez mog odobrenja?!”, izdrala se na mene. Pokušao
sam da je urazumim govoreći joj o neophodnosti ispunjavanja dečjih želja, te da svaka neispunjena dečja
želja može da se pretvori u tri neispunjene želje njegovog deteta kad za to dođe vreme. Nije vredelo. Kaznila
47

Jovo Ilukić

ju je tako što joj je naredila da ide u iznajmljeni apartman. Ja sam je pratio. Petingovali smo u njenom krevetu vrlo kratko, sa trzajima na svaki šum, bojeći se da
ne naiđe njena majka. Na još uvek punu plažu vratili
smo se pred veče. Zatekao sam Manuelinu porodicu, ali
ne i Hajnriha i iznajmljeni automobil. Manuelina majka
je delovala smireno. Nedaleko od nas, neka mlada
Austrijanka razgovarala je mobilnim telefonom sa roditeljima. Ja sam slušao njen razgovor i indirektno se
umešao zasmejavajući Manuelu. “Kakvo je vreme u
Beču?”, pitala je ona oca ili majku. “Lepo je”,
odgovorio sam ja. “Sunčano i toplo.” - “Šta radi
mačak?” - “Ništa. Igra se po ceo dan.” - “Strašno mi
nedostajete.” - “Znam. Nedostaješ i ti meni.” - “Ovde
je jako lepo, ali jedva čekam da se vratim kući.” “Vrati se kad god hoćeš...” Kad je završila razgovor
samo me je zbunjeno pogledala. Trebalo je da prođe
čitav jedan minut da bi me pitala odakle sam. Manuela
se držala za stomak od smeha. Dolaskom noći bio sam
prinuđen da idem u duge šetnje obalom sa Manuelinom
porodicom, kako bih bio blizu nje. Držao sam je rukom
oko struka kad njena majka to ne bi primetila. Negde
pred ponoć javio mi se Hajnrih rekavši mi gde me čeka.
Rastavši se sa Manuelom i njenima krenuo sam u iznajmljeni apartman. Moj sastanak sa Hajnrihom bio je
istovremeno i njegov rastanak sa rasnom mulatkinjom
sa kojom je proveo dan. Hvalio mi se kako mu je crnkinja igrala lambadu na penisu. “Jozef! Prijatelju moj,
to treba doživeti! Najbolji seks u mom životu!” - “Ko
zna koji si joj ti po redu. Pitaću te šta ćeš da radiš kad
ti za neki dan stigne račun za tu lambadu.”
Nekoliko dana kasnije iznajmljenim motocik48

Manuela

lom sam sâm otišao u Ijer. Hajnrih mi nije pravio društvo. Išao je kod lekara nekoliko dana zaredom. “Jadna
žena ne zna da li ima triper ili ne. U pravu si, Jozef, što
juriš samo maloletnice.” Njegovo priznanje bilo je
zakasnelo. Pre ili kasnije, svako ko dođe u bilo kakav
kontakt sa mnom shvati da sam ja u pravu. Emotivno
nezrelog čoveka, kao što sam ja, život sâm nauči da se
čuva od prljavštine. Bar što se tiče žena. Moja draga
četrnaestogodišnja devojčica i ja i taj dan smo proveli
pod budnim okom njene svevideće majke. Mihaela je
bila neplivač, a Manuela i ja odlični plivači. Plivali smo
daleko od obale. Ali njena majka, onako debela, znala
je na silu da se uvuče u veliki mornarski pojas za spasavanje i da se otisne daleko od obale samo da bi nas
držala na oku. Nije se plašila da potone koliko ju je bio
strah da se neće moći vratiti nazad. “Mama, gde ćeš?”
- pitala ju je kćerka, na šta je ona drsko odgovorila “Plivam na Korziku!” Na kraju sam ja morao da je
vraćam na obalu, pošto je ona rukama “veslala” prema
pučini. Manuela mi nije pomogla. Mučio sam se sâm sa
njenom preko sto kilograma teškom majkom. Manuela
je plivala oko nas dok sam ja plivajući gurao Mihaelu
prema plaži. Njena debela zadnjica me je izluđivala.
Doživeo sam erekciju a da nijedna od njih dve to nije
primetila. Ručao sam sa njima u njihovom motelu i sve
vreme bio toliko blizu Manuele a toliko daleko od nje.
Njena majka i brat mislili su da smo nas dvoje samo
prijatelji, što je i bilo normalno s obzirom na njene godine. Njenog šesnaestogodišnjeg krupnog ali mentalno
zaostalog brata zadirkivala su brojna deca na plaži,
upućujući mu pogrdne reči na raznoraznim evropskim
jezicima. Ja sam nosio veliki pentagram na zlatnom
49

Jovo Ilukić

lancu oko vrata, što je mnogim ljudima smetalo. Neke
devojke oko nas su komentarisale moj nakit i odnos između mene i maloletne Manuele, za koji im je bilo
jasno da je više nego prijateljski. I to su činile vrlo
upadljivo, što mene nije nimalo pogađalo; više je pogađalo njih dve što jedan nesumnjivo lepo građen momak
na njih ne obraća nikakvu pažnju. Dolaskom večeri
došle su i večernje šetnje uz morsku obalu i uobičajene
aktivnosti koje ih prate. Manuela je predložila noćno
kupanje. I, začudo, njena majka nije imala ništa protiv
toga. Zaposeli smo najlepši deo na najvećoj gradskoj
plaži. Manuela, njen brat i ja smo plivali, a njena majka
se brčkala u plićaku. Prolaznici su je na francuskom i
engleskom jeziku pitali kakva je voda. Ona im je odgovorila da je prijatna i uskoro se zajedno sa nama
kupalo više od trideset ljudi. Umorni, nakon gotovo
jednočasovnog prsnog plivanja, Manuela i ja smo se
zaustavili u plićaku. Ja sam izveo svoj stari štos sa
kupaćim gaćama. Skinuo sam ih, izvadio ih iz vode i
pokazao ih devojčici. Čim ih je ugledala napala me je
kao sumanuta sa namerom da mi ih otme. Jedva sam se
odbranio. Prskali smo jedno drugo vodom i igrali se
kao mala deca. Kad mi je sve to dosadilo odlučio sam
da izađem na obalu. Ali Manuela me je vukla za ruku
želeći da se još prskamo. Nisam bio raspoložen za to i
odbrusio sam joj: “Poprskaj me još jedanput i svršiću ti
po licu!” Ona se nasmejala i poprskala me još jedanput.
“Znači hoćeš da ti svršim po licu!” I ja sam se nasmejao. Oraspoložila me je. I dalje me je prskala. Vetar i
morski talasi nosili su zvuke na sve strane i naš razgovor odneli do njene majke. “Jozef! Šta joj to govoriš?!
Ona je maloletna!” Počela je toliko da galami na nema50


Related documents


kozicki glasnik 1
uzrok zestokog sukoba jednog pisca i jednog prevaranta
matko sori gajo petrovi kriti ki esej
plur 9 10 web
lanak
plur 5 6

Link to this page


Permanent link

Use the permanent link to the download page to share your document on Facebook, Twitter, LinkedIn, or directly with a contact by e-Mail, Messenger, Whatsapp, Line..

Short link

Use the short link to share your document on Twitter or by text message (SMS)

HTML Code

Copy the following HTML code to share your document on a Website or Blog

QR Code

QR Code link to PDF file Manuela.pdf