Status quo (PDF)

STATUS QUO

JOVO ILUKIĆ
STATUS QUO

Beograd 2018.

Fotografija na poleđini knjige:
Jovo Ilukić, Firenca, jesen 2017.

*

*

*

*

*

*

Pokretačka energija univerzuma kreće se brže
od svetlosti, rušeći pri tom sve pred sobom. Ona se bori
protiv postojećeg poretka stvari, želeći da zbriše sve što
postoji, sve ono što je nekada sagradila.
Dole održavanje postojećeg poretka stvari. Živela pokretačka energija univerzuma.
Jedanput sam u jednom hramu, na zidu, sasvim
slučajno, ugledao Rodenovog Mislioca, koga nikad do
tada nisam primećivao. Cela je slika bila uokvirena
znakovima Zodijaka, a sâm Mislilac izgledao mi je
tako stvaran, kao da sedi na kamenu, tu, nedaleko od
mene, ili kao da je, u najmanju ruku, bio skulptura a ne
slika.
Ne obraćajući pažnju na to šta se događa oko
mene, zaneseno sam posmatrao konture njegovog tela i
zamišljeni izraz njegovog lica. Bio je nag, kao pračovek koji je, umoran od napornog lova, seo da se
odmori. Ali pračovek nikada ne bi mogao biti ovako
duboko zamišljen.
Povijene noge u potkolenici i njegova polusavijena leđa govore da je on doista čovek koga je fizički
rad umorio; jaki mišići na rukama, nogama i po celom
telu potvrđuju da mu nijedan fizički posao nije stran; a
umorna glava koju je naslonio na jaku i čvrstu ruku
puna je misli.
Pokušao sam da proniknem u njegova razmišljanja. Interesovalo me je da li se pita ko je zapravo
5

Jovo Ilukić

on, odakle je došao tu gde se sada nalazi, zašto je tu
došao i gde će otići odatle. Svestan je prolaznosti svega
što ga okružuje, zna da ga kao neminovnost čeka smrt
i to bolno saznanje njegov um ispunjava strahom. Smrt
je za njega kraj, ali on nije siguran da li je to apsolutni
kraj ili se iza tog kraja krije neki novi početak. I baš
zbog toga, što ne poznaje kraj, on ne želi novi početak.
Njegov životni moto glasi: naporno raditi da bi se što
duže održalo postojeće stanje.
A zašto ga ne bi promenio? Zato što još nije
dovoljno samosvestan, pošto sedi na običnom kamenu.
Kad bude seo na kocku, tek tada će biti dovoljno samosvestan i sposoban za to da promeni svoje sadašnje,
nimalo zavidno, duhovno stanje.
*

*

*

O bože, kako je težak pád. To mogu znati samo
oni koji se sećaju svega onoga što su nekad davno po
prvi put osetili: božanske visine, svetlost i ogroman,
beskrajan prostor kroz koji struje, kao probuđeni biljni
sokovi u proleće, duše blaženih, zamenili smo čvrstim
tlom pod ranjavim, žuljavim nogama, sebičnošću,
blatom i primitivizmom.
Kao jabuka koja pada sa otežale i ostalim
jabukama okićene grane, brzo, na zemlju o koju će se
razbiti, tako smo i mi nekada pali, brzo - premda se to
nama činilo kao čitava večnost - na čvrstu zemlju o koju su se razbila sva naša sećanja.
Jabuke su pale i razbile se. Iz njihovih humki
niklo je drveće čiji će se cvetovi pretvoriti u jabuke,
koje će takođe pasti na zemlju i razbiti se.
6

Status quo

Bolje je onim jabukama koje su se osušile na
granama nego onima koje su svoje seme prosule po
blatu. Bolje je onima na visini, jer njihov kraj - a sve
što ima početak ima i kraj - nije težak nikome do njima
samima. Bolje je patiti sam, nego prenositi patnju na
druge i umnožavati pád.
O bože, kako je težak pád.
*

*

*

Ponekad je zaista neophodno da jedni umru da
bi drugi živeli. Klice života puštaju debelo i duboko
korenje čak i tamo gde ih niko ne bi očekivao.
Pokraj jednog starog planinskog puta, u gustoj
letnjoj travi, ležao je ustreljeni golub, pogleda uperenog ka nebu, po čijem je beskrajnom plavom prostranstvu nekad slobodno i bezbrižno leteo. Kroz njegove prazne očne duplje mogla se, kao kroz dva pohabana prozorska rama, videti zelena trava puna insekata.
Iz prostrelne rane na njegovim grudima kotrljala se
nizbrdo, kao Sizifov kamen, prava pravcata lopta malih
i velikih sluzavih crva.
Jureći svoje parče trulog mesa, bespomoćni crvi
pojedoše sve: od njihove gozbe ostadoše samo kosti i
prljavo perje.
Na ljigavu i rasplinulu hrpu crva sleteše dve
velike bube, da bi se parile. Mužjak nije imao potrebe
da ženki na poklon donese crva, ona ga je sama ulovila.
Ponekad je zaista neophodno da jedni umru da
bi drugi živeli.
7

Jovo Ilukić

* * *

Kroz moju ulicu upravo prođoše tri najlepše
Novosađanke. Napucane, doterane, ma pomislio bi
čovek da uopšte ne idu u klonju. Istina, čuvaju se od
vetra, da im ne oduva kilogram šminke sa lica. Izašle
same u grad, da ulove nekog bogatuna, i same se
vraćaju, jer nisu nikoga ulovile. Izgledaju kao da su
izašle iz nekog Madoninog spota. Budući da nikada
nisu izašle iz Srbije, odnosno išle u inostranstvo,
naivno misle da se ljudi na zapadu oblače kao u
muzičkim spotovima. Spolja gladac a unutra jadac.
Digle nos i glavu u nebo, vide sve ljude po terasama, a
ne vide nikoga na ulici, dok nosem rasteruju oblake.
Broje oprane gaće i majice na žici, a sudaraju se sa prolaznicima. I još im viču: „Šta nas diraš bre?! Mi smo
poštene devojke!“ Svi muškarci bulje u njih i proklinju
prirodu što im nije podarila tri čolda, jer bi se sva tri
ukrutila... I to je otprilike sve što misle o njima...
*

*

*

Istorija se ponavlja čak i u snovima. Toliko poznat ambijent. Da li je to zato što sam nekada davno, u
nekom od prošlih života, namerno ili nenamerno, bio
umešan u sve to, ili pak zato što puno razmišljam o
tome tek, nađoh se u omanjoj grupi logoraša koje
obesni esesovci dovukoše u konclogor. Sledi pedantno
pretresanje i oduzimanje svih naših stvari, a potom
razdvajanje na ove i one, odnosno na sposobne i
nesposobne. Među prisutnima sam prepoznao i neke
ljude iz školskih dana. Stražar u crnoj uniformi viče da
8

Status quo

će se samo svaki drugi izvući, dakle živeti duže od
godinu dana. Osetih takmičarski duh, kao u školi; poželeh isto što i oni - da umrem posle njih. Najednom sve
počinje da se ubrzava. Surovo kažnjavanje zatvorenika
(zbog toga što su se slučajno rodili kao pripadnici
nekog naroda) i iživljavanje nad njima u dvorištu. Bosi
ljudi primorani su da trče u krug po oštrim, sitnim
kamenčićima. I ja sam među njima. Sve vreme muči
me meni nepoznato osećanje krivice, kao da sam baš ja
inicirao sav ovaj progon. Ljudi se sapliću, padaju jedan
preko drugog, kukaju, plaču na sav glas, proklinju
svoje majke i dan kad su se rodili... Gazim ih, kao da su
bube a ne ljudi. Zaokuplja me samo jedna misao: šta ću
ja ovde? I kao odgovor na ovo veoma smisleno pitanje,
budući da meni ovde nije mesto čak i da sam živeo u to
vreme, odnekuda se pojavljuje neki oficir i zove me po
imenu. Odvojivši me od ostalih, povede me u neku lepu
salonsku prostoriju i kad uđoh u nju osetih kako ležim
u svom krevetu.
* * *

Oni koji misle da me dobro poznaju ubeđeni su
da mrzim ljude. Ali ja volim decu. A zar oni nisu mali
ljudi?
Jedanput sam, prolazeći pored jedne osnovne
škole, u uglu školskog dvorišta, ugledao jednog malog,
usamljenog dečaka. Usporio sam kako bih ga bolje
osmotrio. On mi se u tom trenutku isplazio i zavrištao
najjače što je mogao. Nasmejao sam se. Mali ekscentrik, bio je isti kao i ja u njegovim godinama.
Nije dobro to što društvo podvaja male ljude na

9

Jovo Ilukić

“dobre” i “nedobre”, i što mnoge primorava da budu
usamljeni; takvi kasnije postaju psihopate. Sa druge
strane, pak, nije loše ako se ti mali ekscentrici sami
odvajaju; oni će sutra sasvim sigurno postati umetnici.
* * *

Hladan januarski dan. Stojim sâm na jednoj
kamenoj terasi stare tvrđave, iznad Zoološkog vrta, i
kao neki slepi putnik posmatram desetak najbližih
kaveza, životinje u njima i malobrojne ljude koji su im
po ovoj zimi došli u posetu.
Kavezi su uski, niski, u svakome do zida stoji
po jedna polutrula drvena klupa i nedaleko od nje malo
betonsko korito do pola ispunjeno vodom, čija se
površina pretvorila u tanak ali čvrst led, a u sredini po
komad trulog, oglodanog mesa. Ostali prostor, koji je
za njegove stanare ceo svet, lavovima treba da bude
zamena za Afriku, a tigrovima za Indiju.
Iz daljine, brojni životinjski urlici i krici mešaju se i kao reke koje se ulivaju u jednu veliku reku dopiru do mene kao jedan veliki urlik, jasno pokazujući
sav očaj onih koji ih ispuštaju.
Ali hrabri i nesalomivi kraljevi životinja iz
afričkih savana, kao i krvoločni carevi indijskih prašuma, dostojanstveno šetaju svojim kavezima, u krug,
ponekad se penju na klupe ili se češu o njih, gazeći led,
i nezainteresovano prolazeći pored svog davnog obroka, i ravnodušno posmatraju svoje posetioce. A oni zastajkuju pored kavezâ, prave ružne grimase na svojim
još ružnijim licima, kinje ih i izazivaju. Jedan stariji
čovek ispružio je svoj dugi kišobran prema kavezu u
10

Status quo

kome je šetao lav - to što je bio stariji, sa sedom kosom
ispod velikog zimskog šešira, bilo je posebno porazno
- i udario ga po njušci. Lav je zarežao, prvo bolno, a
zatim ljutito i besno, ali na njegov bol i bes, osim par
zlobnih posetilaca koji su se cerili, niko nije obraćao
pažnju.
Najpre niz kičmu, a zatim i kroz celo telo,
prostruja mi gnev; poželeo sam da skočim dole, srušim
rešetke, oslobodim lava i omogućim mu osvetu. Ili još
bolje: da srušim sve rešetke i oslobodim sve životinje.
Umesto toga, napustih ovo prokleto mesto razmišljajući usput: kako smo mi ljudi bedna stvorenja,
bednija od onih prema kojima se ovako surovo ponašamo, koja zatvaramo u male, rešetkama ograđene
svetove, hiljadama kilometara daleko od njihovih
zavičaja, dovodimo ih iz toplih krajeva u ovaj led i
sneg samo zato da bismo se iživljavali nad njima; zato
se i mi zatvaramo u svoje svetove i sukobljavamo jedni
sa drugima. Napredak čovečanstva, između ostalog,
zavisi i od našeg odnosa prema živim bićima koja nas
okružuju, a prema kojima se, uglavnom, ponašamo kao
prema stvarima, ili i sami postajemo zveri, budući da se
hranimo njihovim mesom (čast izuzecima, nama veganima).
Zatim pomislih kako smo i mi zatvoreni u jedan
veliki planetarni kavez koji nikako ne možemo da
napustimo, pa čak ni da pređemo u neki drugi kavez.
Ali svi smo mi svojevoljno sišli u njega, i iznad nas
nema nikoga ko bi nas kinjio i maltretirao onako kako
to mi činimo sa onima koje smo debelim rešetkama
ogradili jedne od drugih i zatvorili ih u bedne svetove.
11

Jovo Ilukić

* * *

Nešto sam noćas razmišljao o tome da je Homer
pisao Ilijadu i Odiseju pre oko 3500 godina i mi još
uvek znamo za njega i njegova dela. Nešto mislim da
za jedno 1500 godina za njega niko neće znati.
Japanski šintoistički mudraci su uvereni da je
5000 godina optimalno vreme ne samo da nestane
prašina sa nečijih kostiju, već i da prestane sećanje na
sva njegova dela ma koliko ona velika bila.
Ne postoje „veliki“ i „mali“ ljudi. Svi smo samo ljudi. Homo tamen. I svi smo uvek na gubitku.
I ne mogu a da ovom prilikom ne citiram stihove iz Kurana, ja, nevernik ali ne i bezbožnik, jer nije
isto biti vernik i biti lakoveran, u slavu ljudske prolaznosti i u čast jednom muslimanu koji mi je jednom prilikom spasao život:

noć

12

„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero
I ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i
I sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra
I zoru kad zabijeli;
Pozivam za svjedoka sudnji dan,
I dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme,
Početak i svršetak svega Da je svaki čovjek uvijek na gubitku.“

* * *

Status quo

Kako rešiti problem sa vremenom i prostorom?
Ili obrnuto - sa prostorom i vremenom?
Savijanje prostora i vremena odvija se na
najčudnije moguće načine i može se, pored ostalog,
izmeriti i određenim fluidima, odnosno telesnim tekućinama. Kako? Pa lako.
Kada neko putuje u inostranstvo, pa mu se pripiški od uzbuđenja, on mora prvi da izađe iz autobusa
(ili kakvog drugog prevoznog sredstva), te da bude prvi
putnik, odnosno turista, koji će da piša u inostranstvu.
Zapišavanje tuđe teritorije može biti i znak osvajanja
od strane čolda, ali i znak da čovek koji radi tako nešto
može biti i čovek i pas istovremeno. To vam je to što se
tiče prostora.
Sa vremenom stvari stoje drugačije. Ono proleće pored nas a da ga i ne primetimo.
Ima ljudi koji su navikli da kao ritual prethodnom danu prinesu žrtvu u vidu mokrenja tačno u 03:00.
Ali šta se događa kad vreme krajem oktobra
bude vraćeno jedan sat unazad? A borac protiv vremena
ne može da izdrži, pa se nađe u dilemi: da li da mokri
u gaće ili da čeka sat vremena; ili pak da dubi na glavi
i vrati mokraću ka gore? U mozak?
A šta se događa kad krajem marta vreme bude
pomereno jedan sat unapred? Onda mora da piša i ako
ga ne tera. E, tu na scenu stupaju one zalihe iz mozga,
iz oktobra, pa se nekako transportuju u mokraćnu kesu
i izbacuju vani.
Zahvalno je biti borac protiv relativnosti prostora i vremena. Daleko je gore biti borac protiv kana13

Jovo Ilukić

lizacije. Na žalost, neki vole kanalizaciju onoliko koliko muva voli defekaciju. A što se namnožilo boraca
protiv kanalizacije, da se više ne može stići (ni prostorno a ni vremenski) da se ištampaju silne plakete za
sve veći broj boraca i prvoboraca.
E, sad, bez obzira za šta se borite, i protiv čega
se borite, znajte da nikada niste sami u toj vašoj borbi.
Uvek imate i uvek ćete imati saborce.
Živi bili.
* * *

U jednoj prodavnici zdrave hrane neke dve
žene pre mene kupile vruć hleb u pekari i pokazuju je
trgovkinji, a njoj „teče voda na usta“. Ja im lepo rekoh
kako je hleb pun glutena, da ne kažem lepka, da je pre
100 ili 150 godina mogao da se jede bez ikakvog straha, jer se tada u žitaricama nalazilo maksimalno 7%
glutena, a da ga danas ima preko 82%. Ali ne vredi. Sve
tri ostadoše pri stavu da vole da uživaju u žderanju
svega i svačega, pa makar to bilo i opasno po zdravlje.
Pitao sam ih da li konzumiraju lekove. Njihov odgovor
je bio potvrdan. Ništa, ostavio sam ih neka uživaju u
lekovima, ne pitajući ih šta će da rade kad uskoro nastupi nestašica lekova. Šta da radim kad nisam kompatibilan sa ljudima? Neću da radim ono što radi većina i
neću da se hranim onako kako to radi većina ljudi. Šta
će oni, funkcionišu na dve ili maksimalno tri donje
čakre, kao sve četvoronožne životinje... uživaju u svetu
čula, jer jedino im to preostaje... neka ih, nije im još
mnogo preostalo...
14

*

*

*

Status quo

Geljko Kantić, veliki majstor Reda hemoroida.
Prvo se svi članovi isprde, a onda se peva himna...
Karali smo majstor hemoroida,
pa je ostao bez očinjeg vida.

Sad čoldo nosi sočiva kontaktna,
i veštačke zubiće, dva od njih su zlatna.

I sve vreme menja boju,
crven, zelen, pa sad plav,
nataknut na čolda ne izgleda zdrav.

Na njegovom licu vidim bol i nimalo sreće,
izgleda da na kurcu on umreće.

Ojha.

* * *

Danas sam razgovarao sa nekim prijateljima
kad je pored nas prošao neki pas, a dunuo topao povetarac, i jedan od nas trojice je rekao da psi najčešće
umiru od kostobolje, što je uglavnom prouzrokovano
hladnoćom. I onda je onaj drugi izgovorio dve rečenice
koje su me oduševile. Parafraziraću ga:
„Neka vlasnik psa hrani psa hranom koju on
jede - i od iste bolesti umreće i on i pas. A ako se vlasnik psa hrani kao pas - nikad mu ništa neće faliti.“
Duboko sam se zamislio nad ovim. I još uvek
15

Jovo Ilukić

nemam svoj stav po ovom pitanju. Ima logike. Prirodni
zakon je sve. Ljudi su ništa.
* * *

Danas je bio težak, nikakav dan. Počeo je sa
zavesom od chemtrails-a, koji su sakrili izlazak Sunca
u toj meri da je izgledalo kao lampion više od sat vremena nakon izlaska. I ljudi i životinje su bili pospani i
nikakvi. Deca su ceo dan bila nervozna, jer uskoro
kreću u školu.
I možda baš zato, danas popodne, neki klinci iz
mog kraja, oni najgori, kakav sam i ja bio nekada, koji
dok naprave jedan korak već su smislili dve pizdarije
koje će počiniti, a kako naprave drugi korak već smišljaju treću pizdariju, koje dobro znam, ugledaše neku
mačku lutalicu, slobodnu životinju, nesterilisanu kao
njeni rođaci koje ljudi drže u zarobljeništvu kao kućne
ljubimce, kako se popela na kontejner. I oni brže bolje
dotrče do kontejnera i još brže ga zatvore. I onda se
udalje da vide šta će se dogoditi. Nisam ih hteo odati
susetkinji mojih godina, koja izgleda kao da ima 50 i
više, jer su je pregazili i muž, i deca, i sve životne
nevolje, koja je izašla da baci smeće. Smejali smo se i
oni i ja. I sad mi je smešno. Otvori ona kontejner, a
mačka iskoči vani i bukvalno joj preleti preko glave
glasno i histerično mjaučući. Kad je tada nije strefio
infarkt miokarda - neće nikada. I oni se odvale od smeha. Ona ih ispsova i to je bilo to.
Malo dalje odatle, majka stoji pored kolica u
kojima leži muška beba, a pored nje otac drži žensko
dete koje istresa creva ispred zgrade, bukvalno nasred
16

Status quo

ulice, na najuređeniji travnjak u kraju. Znam ko ga
održava i znam da će popizdeti kad vidi kaku. Budući
da se cela porodica nezdravo hrani, što se može videti
po proizvodu njenih creva, čovek koji se trudi da travnjak održi lepim i zelenim i po ovoj suši pomisliće da
je to uradio neki pas lutalica. A malo dalje odatle, na
terasi kafića koji se nalazi tik pored ulice, gde stalno
prolaze automobili i biciklisti, ovi prvi izbacuju izduvne gasove a ovi drugi prde iz inata posetiocima kad
prođu pored kafića, sede neke mlade ženske sa samo
jednim muškarcem među njima. Mogu zamisliti kako
oni prazne creva kad ih potera, i koliko su bolesni, što
im se vidi na licima punim robovskih pirsinga i još
robovskijih tetovaža. Život je teško sranje... Taedium
vitae...
* * *

Danas sam video neko usamljeno mače,
odbačeno, gladno, prljavo od ulice, od ulične prašine,
verovatno teško bolesno, mjauče i od bola i od zime,
gledajući pri tom sve prolaznike pravo u oči, očekujući
da mu pomognu. Zapitao sam se da li je moguće da
mače zna da su oči ogledalo duše.
* * *

Ubistvo iz milosrđa. Nešto za čim čeznem, kao
za istinom. Zamišljam nekakvu bolničku prostoriju,
nalik na luksuzni hotelski apartman, veliko platno na
kome gledam film koji izgleda kao putopis iz prirode,
sa pejzažima. Dolazi medicinska sestra i daje mi injek-

17

Jovo Ilukić

ciju, a onda pušta Bahovu “Ariju u G Molu”; i ja se
bezbolno i potpuno smireno opraštam od ovog surovog
i odvratnog sveta.
Postoje ljudi koji su neizlečivo bolesni, bilo od
neke teške duševne bolesti, bilo od raka, side ili neke
druge teške fizičke bolesti, gde svaki dan života predstavlja samo besmislenu patnju; ti bi ljudi više od svega
voleli da umru. Uspavljivanje životinja se primenjuje u
mnogim zemljama širom sveta. Ljudi bi to učinili za
četvoronožnu životinju, ali ne i za čoveka. Kako je to
surovo!
* * *

Dve mlade Užičanke (reklo bi se da su sestre)
prodaju grožđe na Futoškoj pijaci. Ove naše uštirkane
gospođice/gospođe, bolesne svaštožderke/kurožderke,
što gutaju GMO kobasice, salame, čvarke i paštete od
svinjskih creva i tumora (na šta pišam), i proždiru
industrijsko GMO mleko puno kravlje krvi i gnoja (u
šta pišam), rekle bi da su seljanke i verovatno bi ih
uvredile kad bi komunicirale sa njima. Iz aviona se vidi
da su zdrave kao dren, jer imaju prirodno rumene obraze, što je danas retko videti u žena, i ne koriste šminku.
I ja im kažem da mi spakuju grožđe za 300 dinara,
kombinovano belo i crno, jer u narednih dva-tri dana
od voća jedem samo grožđe. I ona mlađa se zbuni i
spakuje mi gomilu, za više od 500 dinara. Na to će joj
sestra, i njoj a i meni: “Ona misli da i ona ide zajedno
sa grožđem.” Nasmejah se. A ona je blago klepi šakom
po nosu. Kako da se ne nasmeješ? Volim odlazak na
pijacu u nedelju pre podne i više volim zdrave seljanke
18

Status quo

od bolesnih uštirkanih gospođica/gospođa GMO svaštožderki/kurožderki. Ojha.
* * *

ima?

Dobar dan svima; i muškima, i ženskima. Šta

Moji preci su slavili svetog Stefana. Tako je
bilo sve do 1945. godine. Tradiciju je prekinula Titova
vladavina, a kasnije i moje koketiranje sa filozofijom i
svim religijama podjednako. Brat je mio koje vere bio.
To naravno nema nikakve veze sa Mekom turizma na
crnogorskoj obali. Ali ima veze sa Crnom Gorom.
Upravo pomislih na svog čukundedu, zastavnika u Crnogorskoj Vojsci, koji je 1904. godine, sa nekoliko desetina Crnogoraca, kao dobrovoljac otišao u
Rusko-Japanski rat 1904-1905. I vratio se živ da pradedi ispriča svoje doživljaje.
Mojim junačkim precima je bilo malo to što su
dobili bitke protiv svih onih koji su napadali naša brda,
uključujući tu i Napoleonovog maršala Marmona, nego
su se početkom dvadesetog veka zakačili čak i sa japanskim samurajima. Mašala.
Putovali su brodom iz Bara kroz Jonsko i Egejsko more, pa kroz Dardanele i Bosfor (uz grčku i tursku
dozvolu) i preko Crnog mora do Sevastopolja, a odatle
železnicom do Vladivostoka, odakle su upućeni na
bojište u Mandžuriju. Čukunded je još kao dete slušao
priče o mongolskoj najezdi na Rusiju u trinaestom
veku, o tome kako su niski i fizički slabi Mongoli
postajali nepobedivi kad bi seli na konje, i da su na konjima jeli, spavali, čak i vodili ljubav sa ženama. I kao
19

Jovo Ilukić

inkarnacija tih ratnika, kojima se divio još od malih
nogu, pred njegovim očima pojavili su se Japanci,
niski, ali veoma hrabri i borbeni ljudi, vojnici koje bi
poželela bilo koja vojska na svetu. Na konju ili na sopstvenim nogama, bez obzira, bili su veličanstveni.
Bespogovorno su se žrtvovali za svoju vojsku i domovinu.
Vatreno krštenje za crnogorskog zastavnika
dogodilo se u prvoj bici u kojoj je učestvovao. Letele
su glave, ruke i noge na sve strane, a mrtve trupine
padale na krvlju natopljenu obema vojskama stranu
mandžursku zemlju. Oko njega su sevali samurajski
mačevi i ruske sablje, i leteli kuršumi sa svih strana.
Crnogorski dobrovoljci borili su se požrtvovano i
srčano, podjednako kao i Rusi i Japanci. Kao jahači
apokalipse, kojima ga je baba nekada plašila čitajući
mu jevrejske bajke iz Biblije, naoružani pripadnici ako
ne najstarijeg onda svakako jednog od najstarijih naroda na svetu probijali su se kroz brojniju rusku vojsku
koseći vojnike kao travu. Svojim očima je video kako
japanski vojnik uzima pušku od palog ruskog vojnika i
u stavu mirno odaje počast ubijenom neprijatelju.
Bilo kako bilo, dogodilo se da je čukundedov
kolega i drug, kapetan Lekso Saičić, pristao na dvoboj
sa samurajem i ubio ga u tom dvoboju. O tome je po
povratku u Crnu Goru ispevana jedna guslarska pesma,
koja se završava ovako nekako: „...ej pade glava silnog
samuraja.“ Gud, gud, gud... Svir, svir, svir... Ojha!
Čestitke na dobijenom dvoboju Lekso je dobio
od admirala ruske flote Roženstvenka i admirala japanske flote Togoa.
Od tada se u Crnoj Gori poštuju samuraji. I ja
20

Status quo

sam, iako rođen u Srbiji, od malih nogu poštovao
samuraje. I trudio se da budem kao oni, da se hranim i
ponašam kao oni, da radim zgibove na jednoj ruci i
sklekove na dva prsta, kao oni... i svršim više od sedam
puta, kao oni... Ali ja nisam Japanac i ne mogu biti
samuraj. E, sad, pošto sam im dosta sličan, a nisam
Japanac, mogu biti jedino samurajc. Bravo i za tolicko.
A svi vi koji ne verujete, ili vam je sve ovo u „smara“
fazonu, zapitajte se zašto ste čitali sve dovde. He he he.
Vi ne možete biti ni samuraj ni samurajc, ali možete biti
samudajc ili samujajc, po vašem izboru.
Nema više junaka, ali mi koji bismo mogli biti
junaci kao naši preci (ako ustreba), koji poznaju princip
čojstva i junaštva, ne možemo doći u situaciju da se
stidimo svojih predaka.
Ali ovo ne može reći masa ljudi oko mene za
sebe i svoje pretke. Imam jedan mali dokaz za ovu
tvrdnju.
U Dunavskom parku u Novom Sadu, u toplo
majsko veče jedne godine, pet huligana stoji pored jezera i maltretira labudove. I najednom jedan labud izleće iz vode na obalu, širi krila, nasrće na svu petoricu i rasteruje ih kao soko golubove. A ja se zapitah gde to
nestadoše potomci hajduka, uskoka, Solunaca, četnika
i partizana, a bogomi i Atile Biča božjeg. Rastera ih
jedan jedini labud! Nemaju muda da se brane od labuda. A prvi su ga dirali.
Junaštvo je sačuvati sebe od drugoga, a čojstvo
sačuvati drugoga od sebe. Junaštvo je nužno zlo koje je
naturio neprijatelj. Junaštvo može da obruka čojstvo,
ali čojstvo junaštvo nigda.
Hmmm... Ne znam na čiju bi se stranu trebalo
21

Jovo Ilukić

staviti u ovom incidentu. Da li zastupati pet huligana ili
labuda? Ili čuvati svoja muda? Odlučio sam se za ovo
poslednje. I nisam pogrešio. Rasteravši ih, labud se
vratio u jezero. Pokazao je da ima više čojstva i junaštva od huligana.
Nekoliko godina kasnije neki ljudi su ubili
mužjaka i mlade labudove, a ženku su odneli iz parka,
i pomenuti park ostao je bez labudova. Tuga.
Epilog ove priče je filozofsko pitanje: istina ili
tradicija - šta? Moj odgovor je istina. No većina vas teško da će da skonta bilo šta od ovoga...
* * *

Sinoć kasno jedan moj drug i ja vraćamo se iz
jednog lokala i na uglu dva bulevara nailazimo na dve
narkomanke; odmah se vidi da su narkomanke. Po
ovako toploj večeri nose neke ružne kape, oči im se
nadule, lica podbula. Nešto razgovaraju odvratnim
muškobanjastim glasovima i zvuče kao besni psi kad
reže. Ugledavši nas dvojicu, baciše oko na nas i prvo
nas zapitaše koliko ima sati. Ja im nezainteresovano
odgovorih. Kad ona druga pita imamo li cigaretu. I moj
drug im kaže da će im dati kutiju cigareta ako mu popuše. I one se nasmejaše i složiše bez premišljanja.
Mislio sam da se šale. Međutim...
Odemo iza najvećeg gradilišta u gradu, nezavršene poslovne zgrade od osam-devet spratova sa koje
odjekuju zvuci građevinskih radova iz treće smene, one
čučnuše i zatražiše da nam popuše. Moj drug im pokaza kutiju cigareta i izvadi čolda. Ona starija se baci na
posao. Nisam mogao da verujem. Ona druga se ponudi
22

Status quo

meni. Nisam pristao, samo izvadih telefon i počeh da
snimam. Ona se naljuti i ode kod njega, te se obe baciše
na posao. Ispušiše mu ga njih dve za desetak minuta, on
im dade obećanu paklicu cigareta, a ja im dadoh dva
puta po pedeset dinara za to što sam ih snimao. A danas
očekujem da mi se drug javi i kaže kako je, u najboljoj
varijanti, navukao triper.
* * *

Svuda oko nas su falusni simboli. Ima ih u svim
religijama, čak i tamo gde biste se najmanje nadali da
ćete ih videti. Ali to je duga priča. Recimo, Titova
štafeta mladosti bila je napravljena u obliku gigantskog
penisa. Tako se drug Tito rugao celoj svojoj bivšoj
državi, kao i bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti. Ali u novije vreme svi mi pomalo pijemo običnu
ili mineralnu vodu, gazirane ili negazirane sokove verovali ili ne - pravo iz čolda. Većina boca je dizajnirana tako da liče na penis, sa vrlo izraženim glavićem.
* * *

Nešto se pitam zašto je Hamlet poludeo. I nešto
mi se pričinjava da je neka žena otrovala njegovog oca.
Zapravo, pretpostavljam da je on, iskravši se iz svoje
kraljevske postelje, otišao kod neke dvorske dame, ili
„dame“, i bacio se na cununglingus. A ona je bila deo
zavere da se otruje kralj i namazala je polne uređaje
nekim naročitim napitkom. Pa kad je on počeo da je
liže iz vagine su joj izlazili mehurići. I što su više
izlazili - on joj je sve više lizao i gutao ih, i tako sve

23

Jovo Ilukić

dok se nije otrovao. A onda je Hamlet čuo da su mu
otrovali oca i totalno je pukao. Samo što nije znao kako
su ga otrovali, jer da je znao nikada više ne bi lizao
nekoj ženi. I ne samo to. Mučila bi ga misao da li treba
da je oliže, obliže ili poliže. Tako je i nastala ona
čuvena rečenica: „To be or not to be? That is a question.“ I posle više vekova za sve ovo je saznao poznati
britanski filozof Frensis Bekon i napisao čuvenu dramu
„Hamlet“, pod pseudonimom Viljem Šekspir. Čiča miča i gotova priča.
* * *

U evropskim crkvama (bez obzira da li su
katoličke, protestantske ili pravoslavne), pali se tamjan.
Isto se radi i u dalekoistočnim budističkim pagodama i
hramovima. Ali tu postoji i jedna velika razlika. Tamjan na istoku je daleko mirisniji i za ljudska čula prijatniji. I tako da se na osnovu mirisa tamjana može zaključiti ko je produhovljeniji, jer na zapadu ljudi veruju u
uskrsnuće i večni život u raju na Zemlji, i zato im tamjan miriše na trulež, dok na istoku, gde ljudi veruju u
reinkarnaciju duše, tamjan ima divan miomiris. Mislite
o tome. Namaste.
* * *

Zakleo se čoldo
u svoj slani med
da će među nogama
da zavede red;
24

neće tu da kenja
od sad bilo ko,
ni prkno, ni šuljevi,
ni svemirski brod.

Status quo

* * *

Muškarci kad se zaljube u ženu do ušiju nemaju
nikakve šanse da joj priđu od silne zaljubljenosti, nego
se majmunišu i od svega prave bezveznu platonsku
vezu. Bez razloga idealizuju ženu i gube svaku realnu
šansu. Žene, pak, kad se zaljube u muškarca do ušiju od
silne zaljubljenosti ne dozvoljavaju muškarcu da im se
približi, već se prave važne i odbijaju ga. Bez razloga
idealizuju muškarca i gube svaku realnu šansu. I šta se
događa? Prave ljubavi se nikada ne spoje, muškarci se
žene pogrešnim ženama, žene se udaju za pogrešne
muškarce, sve je pogrešno i zato i imamo toliko razvoda brakova i unesrećene dece.
* * *

Razmišljao sam noćas o Šekspirovom delu
“Romeo i Julija”. I malo više o Juliji. Pitao sam se
kakva bi bila Julija da živi u naše vreme.
Julije XXI veka su i suviše moderne, navalentne, bezobzirne i bezobrazne. Njih su majke zapustile,
s jedne strane, a pritegle, s druge. Plašile su se da ne
budu „lake ribe“, kao one. Nikada im nisu davale savete vezane za odnose sa muškarcima, kao da su mislile
da ih neće ni biti. Bile su bliske sa svojim očevima, od
njih su dobile savete vezane za prvu menstruaciju, gu25

Jovo Ilukić

bitak nevinosti, kao i sve fore za muvanje sa muškarcima. Kasnije, kad su našle jednog, pa drugog, pa trećeg
momka, pa tako u nedogled, očevi su postali ljubomorni znajući da momak njene mezimice traži isto ono
što je i on svojevremeno tražio od njene majke.
Savremene Julije ne čekaju da budu osvojene,
već one osvajaju. One su užasno agresivne. Njihov
nastup čini muškarce nesigurnima. One nikad ne pitaju
potencijalnog momka - „Da li imaš automobil?“ - nego
uvek i po pravilu - „Koja kola voziš?“ One su predatori, muškarci u telu žene. One podriguju i prde javno,
i tuku se na javnim mestima. Svaka bi se udala za Toma
Kruza, kad bi ga upoznala, pod uslovom da se on ne
uplaši njihovog nastupa. One mogu da urade bilo šta,
za bilo šta. One će se voziti taksijem od grada do grada,
po unapred dogovorenoj ceni, bez upotrebe taksimetra,
a kad stignu na cilj reći će da nemaju novca i raširiće
svoje lepe nogice. Preplašeni taksista će ih tada odvesti
kod šefa, a one će bez ustezanja zadovoljiti i šefovog
šefa. One dobacuju momcima na ulici, obuku samo
kupaće gaće i rolere, i voze se bez grudnjaka, preko
leta, a bacaju grudve na policijska vozila u pokretu,
preko zime. One skidaju opran ženski veš sa žice iz najbližeg dvorišta i bacaju ga u obližnju trafiku ili u tanjir
gosta lokalne picerije, koji se zatim ljutito obraća konobaru rečima: „Molim novu picu, ali ovaj put bez gaća!“
One piške sa terase na parkirane automobile momaka,
koji su ih odbili plašeći se njihove gadne naravi, kada
ovi dolaze na ručak kod roditelja svojih devojaka u
njihovo susedstvo, naočigled celog kraja, nežno se njišući i držeći se za ogradu.
Julije XXI veka nemaju pojma šta se dešavalo u
26

Status quo

XX veku i pre toga. Vreme počinje od njih i završava
se sa njima. One su centar sveta, zapravo centar svega.
One misle da se Zemlja zbog njih vrti u krug i oko
Sunca, i da dan i noć postoje zbog njih. One sve govore javno, i s kim su bile, i kad, i kako je bilo, kao seoska
kokoš koja se dere kad snese jaje da bi celo selo znalo
da ga je snela. Njihov je ideal da se udaju za milijardera, a ako to bude milioner - pa ništa zato, bitno je
da ima para. One znaju da njihovo debelo crevo ništa
ne vredi, ali ipak uspevaju dobro da ga unovče. Kad
rade one stvari vrište na sav glas, kako bi svi susedi
znali šta rade (kao da samo one to rade). One idu na
plažu samo da se sunčaju, jer uglavnom ne znaju da
plivaju i plaše se vode; brčkaju se u plitkoj vodi kao
golubovi u bari. One više puta polažu vožnju, jer ne
umeju da zapamte nijedan saobraćajni znak. I kad dobiju vozačku dozvolu namerno gaze mačke i pse lutalice
uživajući u zvuku trenutnog lomljenja kičme nesrećne
životinje od strane točka njihovog četvorotočkaša.
Uglavnom rade kao sekretarice nekih trbušastih direktora i za vreme radnog vremena kuvaju i piju kafe,
mažu nokte, gledaju španske serije ili se svađaju sa
ljudima po društvenim mrežama. Kad se udaju za nekog šmokljana varaju ga na svakom koraku, sa kim god
stignu. U brak donose samo svoju pohabanu jadu i
priču kako će biti dobre supruge i majke.
To su nam Julije s početka XXI veka. A kad
rode decu, to će već biti plašljivi Romei i još navalentnije Julije sredine XXI veka.
* * *

27

Jovo Ilukić

Noćas me je kombinacija zelenog čaja i limunade terala tamo gde su se i najhrabriji upiškili. I u polumraku kupatila ugledah glavnog junaka jednog svog
romana kako se brije. Šaputao je nešto sebi u bradu.
Načuljio sam uši. Čuo sam kako reči postaju
rečenice: “Ispiškim vam se u lobanju umesto u nošu iz
sledećeg razloga: razlog nije naveden. Datum kada ću
prestati da vam se ispišavam u lobanju umesto u tutu:
nikada.” Nisam ga ništa pitao.
Na povratku u postelju nasmejao sam se do
suza. Shvatio sam, ne bez razloga, da junaci mojih
romana imaju više smisla za humor od svih ljudi koje
srećem u realnom životu i, svakako, u virtualnim svetovima; jer ovi prvi se sećaju svih svojih prošlih života,
dok se ovi drugi ne sećaju ni mnogo toga iz ove poslednje jadne i bedne egzistencije pod ovim sumornim, tesnim i turobnim nebeskim svodom.
Ženski deo u meni, koga psiholozi nazivaju
animom, u toku noći je dobio groznicu. Tresao se od
nekih reči i nekih utisaka (kao da je dobio menzis), od
nekih erupcija koje nisu bile vulkanske, već uzrokovane ljudskom patnjom.
Radije ću taj psihološki termin nazvati cvetom,
čudesnom mandragorom koja ljubavnicima daje magiju postojanja, ali još više od toga iluziju i radost stvaranja.
Čuo sam da postoje izvesne ženske osobe, umišljene lepotice, samozvane muze, ljigave kao meduze,
koje su se specijalizovale za to da se raspravljaju i bore
samo i jedino sa pesnicima... i samo i jedino protiv njihove poezije; i poezije uopšte. I da na svojim grbavim
leđima nose kosu da pokose onaj najlepši cvet što štrči
28

Status quo

na livadi, na kojoj su ispraznile svoju buđavu utrobu.
Kukavna im majka koja ih je rodila i čoldo koji ih je
oplodio, jer nisu svesne da su triput gore od orlušine
koja Prometeju jede džigericu.
Podsvest im je govorila da su se stekli svi uslovi
za šmrkanje jutrošnjih prdeža. Ada šta će kad vide
samo ono što vidi najbolji čovekov prijatelj; i ništa više
od toga. Mogu da oprče četvoronožnu Micu ili da legnu
pod četvoronožnog Frica. I da zalaju od sreće.
Valjalo bi da nam kažu kako izgleda svet iz
pasje vizure. Ovo nije bila operacija bez anestezije.
Setih se, dok sam živeo u Beogradu, kad god
smo na leto odlazili na kupanje na Adu Ciganliju, da
smo uvek ujutro na ulazu na Savsko Jezero, i uveče pri
odlasku sa njega, gledali dubinomer, i zaključili da se
svaki put, bez obzira na nepodnošljivu vrućinu i užasna isparenja, nivo vode uvek povećavao za oko 3 cm.
Da li su za to odgovorne podzemne vode ili donje česme od 300000 kupača?
Sve oko nas je apsurd, daleko veći od onog koji
se rađa iz molbe seljaka kada svojoj ženi kaže:
“Živadinka, sestro slatka, dodaj mi onu lulu sa stola.”
Jebeš svet u kome se na aukciji ne mogu kupiti
nošene tange od Ćićoline, u kojima su se čuvale
Stradivarijeve violine; i gde je Ćićolina tek treća violina… gde je balerina druga, a baba sera prva violina. A
ja ne umem da sviram violinu.
Ko se nije skrio magarac bio. Ko se naljutio
čoldo mu se više ne ukrutio. Ko se uobrazio, čoldo ga
pomazio.
Ko prvi do mene dobi nešto od mene!
Eto vam, i evo vam, i mudrih zmija i bezazlenih
29

Jovo Ilukić

golubova.
A ko je pustio goluba?

* * *

Gledao sam po ko zna koji put jedan film sa
Bruce Willisom. Dva ganga trguju i bore se s vremena
na vreme, a on radi malo za jedne a malo za druge.
Okreni-obrni, za novac, pobio je najviše članova i
jednog i drugog ganga.
Uglavnom, kad su predstavnici obe bande
dogovorili trgovinu drogom i našli se u pustinji, jedna
banda je umesto droge napunila vreću brašnom, a
druga banda je torbu umesto novcem napunila starim
novinama. I kad su shvatili da su prevarili jedni druge,
zapravo svi sve, izvadili su pištolje i puške i međusobno se poubijali. Ostao je živ samo lik koga tumači
Bruce Willis. I on onda donosi racionalan zaključak:
„Ovim momcima je bolje što su mrtvi; u stvari, bolje bi
im bilo da nisu ni postojali.“ Hteo je reći da su uzalud
živeli, jer za šta god da su živeli - poginuli su (tačnije
pobili su se) zbog vreće brašna i torbe pune starih novina. Jebeš život koji se menja za torbu novina. Kakav
apsurd.
Da prenesemo ovo na planetarni nivo. Ispada da
se svi ljudi na svetu ubijaju, bukvalno, zbog vreće brašna i torbe pune starih novina. Ako već neće da pojedu
jedni druge - zašto bi se poubijali? Mogu da razumem
životinju (mesoždera) koja ubija da bi utolila glad
ubijenom životinjom. Zašto bi čovek ubio čoveka ako
ga neće pojesti? Zato što ga mrzi? Kakav apsurd. Slon
može umreti od gladi pored mesa (ma i najboljeg peče30

Status quo

nja na svetu), isto kao što i tigar može umreti od gladi
pored pšenice (ili najboljeg hleba na svetu), jer to nije
njihova hrana. Apsurd do apsurda na svakom koraku...
Setih se još jednog filma (i romana) - „Knjiga o
džungli“. Britanski oficir u Indiji, pripadnik nečasne
razbojničke vojske, koja je istrebila brojna plemena i
narode na svim kontinentima, ne prezajući od najgorih
zločina nad civilima, čiji su pravnici i sudije kasnije,
sredinom prošlog veka, pripadnike najbolje i najčasnije
vojske u istoriji osudili za “najveći genocid u istoriji”,
za šta je dokazano da ga nije ni bilo, bez obzira što nisu
obrisali nijedan narod sa lica zemlje, kao oni, pokazuje
tarzanu svoje najnovije oružje, dizajnirano u Londonu,
epicentru svetskog zla: koplje ima tri kraka, i pritiskom
na jednu polugu na jednom njegovom delu sva tri kraka
se otvaraju. Poenta? Koplje se zabija neprijatelju u
trbuh (na engleskom se kaže stomak), pritisne se poluga, sva tri kraka se otvore i rašire, koplje se okrene u
krug - i neprijatelju se izvade creva i sva utroba da bi
umro u najgorim mukama. Tarzan, koga je britanski
oficir nazvao životinjom, pitao ga je zašto bi to učinio?
„Da bi ga pojeo?“ - „Ne“, odgovorio je oficir. „Zato što
ga mrzim.“ I tarzan zaključuje: „Ne želim da budem
čovek. Više volim da ostanem životinja.“
Gospodo sudije i gospodo porotnici, ima li
potrebe da ponovim ono za šta me optužujete? Pa evo
vam: pišam na sve ratne zločince, ma na kojoj strani
bili... na sve pedere, separatiste, kokošare, šibicare,
valjače kradene robe sa buvljaka, kriminalce hapšene
mnogo puta za teška krivična dela, sa debelim policijskim dosijeom, koji su javno pozvali na moj linč, i
sada se kriju od policije, tužilaštva i sudstva, i najzad
31

Jovo Ilukić

na sve samozvane gurue i lažne rašljare, prevarante i
šarlatane... piš, piš, piš... Može mi se tako. I nikada
zbog toga neću biti ni uhapšen, ni optužen, niti osuđen,
jer sam iznad zakona. Ojha.
*

*

*

Aoj Marko, leprozno kopile,
jebo si mi obadve kobile,
sisala mi tvoja žena juče
dok sam gledo trubače iz Guče.

Kratke noge povisoko diže
kitu drži, a muda mi liže;
tako radi samo kurva spretna,
jebo sam je, sva je bila sretna.

Iz mog kurca tekućina gusta,
ženi tvojoj curila u usta;
žena ti je najbolja kad dudla,
leva sisa visi joj ko štrudla.

Ženu tvoju, štrokavu, razroku,
pojebo sam ko poslednju stoku,
čačkala je smrdljivu stidnicu
dokle sam joj svršavo po licu.

Aoj Marko, najgluplji u selu,
opalim te kurčinom po čelu;
dok ti guraš svinji u guzicu
ja ti ženi uteram u picu.
32

* * *

Status quo

Nije lako onima što su oženjeni, ali ni onima što
su neoženjeni. Oženjene kući čeka nadrndana žena sa
usranim pelenama i pričom - „Svi su se snašli osim
nas“ - ali čeka ga i ručak. Neoženjene ne čekaju ni
pelene ni prazne priče, ali ni ručak.
Ima jedna izreka koja kaže: „Svi muškarci su
dobili ono što su zaslužili. Ostali su neoženjeni.“
Šta ćemo kad ne znamo zašto smo ovde, kao
golubovi koji su se izlegli iz jaja, a onda lete i misle da
sve postoji zbog njih. I uvek biramo između dva zla. Da
li odabiramo manje?
Kaže jedan moj kolega otprilike ovako. Moja
draga ženica ima 122,74 kilograma bez odeće, a 124,72
kilograma sa odećom. Znači nosi tačno 1,98 kilograma
odeće. Što znači da na sebe navlači 2 kilograma prnja.
Pa jebem ti zimu! I ovakvu klimu! U maju i junu smo
se smrzavali, a pre neki dan je bilo 19°C; a sad opet
zima. I ona umesto da nosi 1 kilogram prnja, sada opet
nosi 2 kilograma.
A onda se setim, nekada davno, profesora (nastavnika) istorije, još u osnovnoj školi. Direktorka imala
oko 100 kilograma, došla na njegov čas, a on drži predavanje o rimskoj kulturi. I u jednom momentu, bez
imalo blama i pardona, veli: „Deco, u Starom Rimu se
mnogo pridavalo fizičkom izgledu. Muškarci su se trudili da budu razvijeni i lepo građeni. A žene su se trudile da imaju majčinski izgled, dakle da budu debele. A
društvo se, generalno, trudilo da dobije idealne naslednike. Pa tako su bili uparivani mršavi muškarci sa
debelim ženama i mršave žene sa debelim muškarcima.
33

Jovo Ilukić

Matori i debeli senatori i patriciji ženili su mlade i
mršave devojke, a prekaljeni relativno mladi mršavi
vojnici plebejci ženili su matore i debele žene. I imali
su lepu decu. A imperija im je trajala preko hiljadu godina. Šta mislite, deco, da smo sada u rimskom dobu,
ko bi u našoj učionici bio najlepši?“ I onda kreću salve
smeha i bojažljivi pogledi upućeni direktorki, kao i
ogromne rumene višnje na njenim debelim obrazima. A
posle časa on joj kaže: „Direktorka, vi baš imate lepu
liniju“ A onda rukama vizualizuje najveću lubenicu.
Koji kralj!
Meni se direktorka baš sviđala. I tada su se u
meni probudile simpatije prema elegantno popunjenim
ženskim osobama. Maštao sam o tome kako živim u
rimskom dobu i kako sam gladijator koji se udvara
debeloj princezi; ma film u glavi. Tada sam jedva radio
sklekove na dva prsta i svršavao sedam puta na dan.
Izgleda da se vraćamo u rimsko doba. Sve je
više debelih devojaka i žena. Samo nam još gladijatori
fale.
E, moj kolega, blago tebi kad imaš debelu ženu.
Ma neka ti gura usrane pelene pod nos i zvoca po ceo
dan. Mene je jedna moja debela devojka ostavila zbog
bezazlenoe poruke od bivše debele devojke. I sad kad
god prođem pored njene zgrade, i bacim pogled na
njenu terasu - prepoznam sve njene gaće koje se suše
na žici, a koje sam nekada jedva skidao sa nje. Prepoznajem ih po svim mogućim dezenima i bojama, ali i
po tome što liče na jastučnice. O, Jelena, Jelena, srećo
moja debela!
Ja volim i zimu, i prnje, i sneg, i inje... i sve ono
što ne može da me razdvoji od nje...
34

Status quo

E bella, e bella, e bella signorina!
E bella, e bella, e bella svinjorina.
E, moja svinjorina... E, moj kolega... čuvaj to
što imaš, jer tek kad izgubiš shvataš šta si imao. Ne
ugledaj se na mene, jer ti je propast zagarantovana... i
zavera skovana...
* * *

Ljudi moji, nemojte raskidati ozbiljne veze, i
ostavljati prave ljubavi... Verujte mi na reč. A i ako mi
ne verujete... ništa zato...
Elem, belem, i čoldov melem...
Voleo sam je više nego sebe. I onda mi je bivša
devojka poslala bezazlenu poruku na telefon (iz
dosade, ili zle namere, nisam siguran). I ona više nije
bila moja. Plakala je, i plakala, i lila suze velike kao
njen debeli nožni palac. I vikala kako sam je prevario i
kako je nikada nisam ni voleo. Ma nije htela da čuje
nijednu jedinu moju reč odbrane.
Pa ne mogu ja zabraniti budali da mi pošalje
poruku.
I onda je počeo Muzički festival Exit, i gužve
svakog dana. Viđao sam je sa drugaricama. I zadnjeg
dana vidim je sa jednim crnim momkom. I počnem
često da je viđam s njim. Čujem od njenih drugarica da
je s njim iz inata meni. Pa dobro. Upoznam ga. Nije loš
momak. Crnac iz Gane. Pravi Ganac. Ili Ganci? Došao
na Exit i ostao ovde. Cool. Voli je. Cool. A ona njega?
Nisam baš siguran.
Nema veze. Sretnem ih jednom zajedno na
ulici. Pozdravim ih oboje, naročito njega.

35

Jovo Ilukić

- O, kolega istorupiću. Kako te služi naša
mašina?
- Odlično.
- A ljutiš li se što je bila sa mnom pre tebe?
A on ni pet ni šest:
- Ne, kolega. Ja sam je proširio. Sad više nije
isti kalibar. Bila je 357, a sada je magnum 44.
Ona pocrvene kao paprika, a nas dvojica prsnusmo od smeha.
I to je to. Viđam ih i jako su mi simpatični. Ali
još patim za njom.
O Jelena, Jelena, srećo moja debela...
Ojha! Ojha! Ojha ha!...
* * *

Pesnik Dušan Matić nosio je šal čak i kad nije
bilo hladno; to mu je bio nekakav znak raspoznavanja.
I kad je umro ustanovljena je pesnička nagrada „Matićev šal“. Pesnikinja Desanka Maksimović nosila je šešir. Nakon njene smrti ustanovljena je nagrada koja jednostavno nosi njeno ime. Ne znam zašto ne „Desankin
šešir“... Ali dobro.
U čemu je štos?
Sedimo mi u Udruženju književnika Srbije u
Beogradu, onda kada sam tek ušao u svet književnosti,
i pojavljuje se jedna mlada pesnikinja, ružna kao grob,
fizički, i totalno antipatična, duhovno. I meni kolega
koji je dobro poznaje kaže kako je dobila nagradu Matićev šal tako što je popušila čolda tadašnjem prdsedniku, prdon, pardon, predsedniku žirija. I kao svi pisci
to znaju, ali niko neće ništa da kaže.
36

Status quo

I ona se pojavi među nama i zapali cigaru da bi
smetala nama nepušačima. Iz usta joj izlazi duvanski
dim pomešan sa kurčetinom i kurčevim dimom od
našeg matorog kolege. I nešto je pitala baš mene, u stilu
šta planiram za tekuću godinu. I ja ni pet ni šest velim
ovako: „Treba da se ustanovi nova pesnička nagrada Desankin šešir - pa buduća predsednica žirija traži od
mene da je pokaram i da će mi srediti da je baš ja dobijem. Koleginice, šta mi savetuješ da uradim?“ Na to se
svi prisutni pisci i pesnici, u stvari obične pijane budale, polomiše od smeha, a ona pocrvene kao paprika.
A taj deda što mu je popušila dođe iz toaleta sa
zapišanim nogavicama i vide da se svi cepaju, ali nije
ukapirao u čemu je kvaka.
I sad sam se setio toga i cepam se od smeha.
* * *

Četvrtak i književno veče četvrtkom. Ja po
običaju sedam u prvi red. Ovaj put bilo je malo posetilaca i sa obe moje strane ostala je po jedna slobodna
stolica.
Dolaze dve devojke, atraktivne na prvi pogled,
i sedaju pored mene, jedna sa leve a druga sa desne
strane. I književno veče počinje, ali počinje i njihov
smrad. Znači, malo-malo, pa se obe ispuvaju. Prvo se
upuva ova sa leve, a onda i ona sa desne strane. I ponašaju se kao da sam se ja ispuvao. I ja mašem rukom,
prvo na levu, a zatim i na desnu stranu, da vratim prdež
njegovom vlasniku. Štipa za nos, kao iperit. Shvatio
sam kako je bilo vojnicima u rovovima u Prvom svetskom ratu i zašto su nosili gas maske. I mogu da
37

Jovo Ilukić

zamislim kakve su im gaće (osim ako ne nose tange) i
kako ih boli guzno crevo.
Prema svemu sudeći, ova prva se najela nekih
pilećih GMO proserotina, najverovatnije je zgutala
salamu od pilećih creva i tumora, a sve začinila keksima i coca colom. Ova druga se najela nekih krmećih
GMO proserotina, najverovatnije je proždrla salamu od
svinjskih creva i tumora, a sve začinila čokoladama i
coca colom. Ma creva im se raspadaju, a moj nos sve
meri, kao Gajgerov brojač. Jebo te život, da te ne jebo.
Ne mogu da verujem da neko može toliko da diše na
anus, prdon, pardon, da se ispuvava. I još žensko. Fuj.
I dignem se ja na pola književne večeri i izađem vani,
na kišu, pošto sam prdnuo na obe na sav glas i zasmejao publiku. Nisam poneo kišobran i, ne želeći da
kisnem, sednem u taksi. Nismo stigli ni do prvog semafora, a taksista se upuvao. Celo vozilo zasmrde na neku
jeftinu švarglu i pržena svinjska creva. Pih. I ja rekoh
taksisti da sam ušao u njegovo vozilo da se vozim od
tačke A do tačke B, a ne da udišem njegov prdež. I bez
ustezanja izađoh vani nasred bulevara.
I sad ne mogu da shvatim kako je moguće da
ljudi koji jedu veštačku hranu i ostale otrove ovoliko
prde i puvaju, niti mi je jasno kako nisam mogao da
razlikujem ženski prdež od muškog prdeža. Pih.
Ojha, ojha, ojha ha...
* * *

Nemojte misliti da vam iznosim sopstveno iskustvo, jer se još nisam oženio. Radi se o jednom mom
drugu. Naime, jedno jutro on se probudio i između sebe
38

Status quo

i svoje žene ugledao malo govance; nekako se isprečilo
između njih, kao kineski zid. Nije smrdelo, bilo je tvrdo kao kamen i moglo se nabosti na ekser, kao ćevap,
ali je ipak bilo govance. E, sad, ni on ni njegova supruga nisu znali čije je bilo. Posvađali su se, svađali,
svađali i prepirali, i mic po mic došli do razvoda braka.
I pošto su bračnu imovinu zajedno stekli - podelili su je
na pola. Ali imaju jedan problem: čije je govance? Da
li da ga podele na pola ili da celo pripadne jednom od
njih. I još veći problem: niko ga ne želi.
Saslušavši ovu njegovu priču, i golemi bračni
problem, pomislio sam kako mi je drago što se nisam
još oženio, jer možda bih i ja ovako nešto doživeo.
* * *

Danas mi se žalio jedan veliki vernik, relativno
mlad, koji ne izlazi mnogo sa devojkama, kako se prošle sedmice zarazio herpesom. Kako? Pa preko kašičice
u crkvi. Veli da se pre njega pričestila neka kurva, koja
ordinira na ulici i puši kome stigne, ali je religiozna, pa
kad dođe u crkvu - misli da joj „nečija krv spira sve
grehe“. Nije mi baš jasna ta priča o transsupstanciji
(mislim razumem je u osnovi, ali je ne prihvatam, niti
ću je ikada prihvatiti), odnosno pretvaranju vina u krv
obrezanog čoveka (koji verovatno nije ni postojao).
Strani su mi svi satanski rituali, koji uključuju krv, ili
zamenu za krv, jer sam sledbenik svetlosti... i pišam na
svačiju, pa i sopstvenu krv. Elem, belem i čoldov melem, lik se zove Straško Prčetić, veli da je dobio ime po
tome što se kao mali strašio i plašio sopstvene senke,
pa je idealan za vernika svake denominacije, u njego-

39

Jovo Ilukić

vom slučaju crkve: veruje u sve što čuje, bez provere, a
plaši se da ne ode u pakao ako se ne pričesti... I kad ode
da se pričesti - zaradi herpes. Jebo te život, da te ne
jebo. I žalio se crkvi, sa zahtevom da ta institucija pronađe kurvu od koje je dobio zarazu. Ali crkva se do
dana današnjeg nije oglasila. Pa, novosadske kurve, šta
da vam kažem, čuvajte se Straška Prčetića (kad vas već
crkva krije i čuva), zakleo se da će da vam oprči celu
familiju (uključujući i kućne ljubimce) i sve rođake zarazi herpesom, bez odlaska u crkvu i satanskih rituala...
* * *

U Vojvodini, gde je nekada sve bila močvara,
jedini starosedeoci su žabe; svi ostali su dođoši. I bez
obzira da li su se rodili ovde, u Srednjoj Evropi, ili su
došli sa Balkana, ili sa neke druge strane, svi vole da
provozaju bicikl. I danas je dosta ljudi teralo bicikle po
ledu i snegu.
I tamo gde masa ljudi čeka autobus, nailazi jedan biciklista. I ja osetih njegovu podlu nameru; ma
videla mu se na licu, samo što je nije video niko osim
mene. Usporio je i, našavši se tik pored ljudi što se mrznu čekajući bus za predgrađe, podigao dupe sa sica i
prdnuo toliko jako da su svi pomislili kako je neko bacio petardu. Ma videlo se u mraku kako mu munja izleće iz guzice i odbija se od sica.
Svi su bili zgranuti, svi osim mene...
* * *

40

Pre neki dan, autobus broj 8. Ulazim kod pozo-

Status quo

rišta i sedam na jedino slobodno mesto, pored jedne
mlade i prilično zgodne Cigančice. Ona doji bebu.
Zapravo pokušava da je doji. Izbacila sisurinu i tera
bebu rečima: “Api dudu!... Api dudu!...” Beba plače. I
ona veli: “Api dudu! Će dam čiki!” Kad sam je
zagrizao za dudu! Lele-e-e-e!... Ceo autobus je aplaudirao. Bio tu neki pop i odmah dotrčao da nas venča...
bez obzira što ja nisam vernik.
Juče sam je opet video u autobusu broj 8. Ulazi
ona u bus sa bebom i na pód joj se prosipaju sitni
metalni novčići. Ona se saginje da ih pokupi, kad joj
jedna devojka dobacuje: “Dinar po dinar - pogača.” A
ona će na to: “Kurac po kurac tvoja - bulja!”
Uto vide mene i seti se dude i čike - te navali na
mene kao blesava.
Svi se nasmejaše. I ostadoše u neverici. Ona
poče da me vata dole, a beba plače li plače...
Čiča miča i gotova priča.
* * *

Sede u vozu, u kupeu, hodža (muslimanski
sveštenik), pored njega ženska koja jede hamburger, a
preko puta njih neki momak. I momak vadi slaninu iz
torbe i pita hodžu i devojku ima li ko nož. Devojka kaže da nema. Hodža izvadi neki nož i da mu. I on iseče
slaninu i vrati mu nož. A onda ih ponudi slaninom.
Devojka uzme, a hodža veli da mu vera ne dozvoljava
da jede svinjetinu. I njih dvoje pojedu slaninu. I momak
na kraju kaže hodži: “Kako sam te zajebao što sam tvojim nožem sekao slaninu!” A hodža njemu: “Nisi me
zajebao. Meni taj nož služi samo da obrezujem kite.” I
41

Jovo Ilukić

momak i devojka ispovraćaju sve što su pojeli po
celom kupeu.
* * *

„Kakav smo mi par kad se ne svađamo?“, pita
neka ona mene posle dva meseca zabavljanja, naviknuta na to da se sve njene drugarice svađaju sa svojim
momcima. U suštini, nije bilo nikakvog razloga za svađu, jer sam joj sve dozvolio, čak i to da mi se penje na
glavu (u prenesenom značenju, ali i bukvalno) - i svaka
mogućnost za svađu je bila ukinuta. Ali ona je insistirala na ovom pitanju, i insistirala, i insistirala sve dok
nije napravila besmislenu svađu, a besmislenu svađu
pretvorila u raskid; a raskidom upropastila i svoj i moj
život... za dugo vremena...
* * *

“Catena Mundi” ili “Verige sveta”. Po nekima
jedan deo Balkana. Najgore mesto na svetu...
Ako zamislimo našu planetu kao živo biće,
odnosno organizam, onda moramo znati gde joj se nalazi koji deo tela. Srećni su oni narodi koji se nalaze na
sisama planete, jer mogu da je muzu do mile volje.
E, sad, nisam siguran da li je naša planeta hermafrodit i ima sise u Americi, a penis na Himalajima.
Gde bi joj onda bio anus? U Indiji? Zasigurno ne.
Možda je organizam naše planete sklupčan, kao fetus?
Anus je verovatno negde kod nas... na Balkanu ili u
okolini. Više sam nego siguran da svi mi ovde, u blizini Balkana, s jedne ili druge strane Dunava, živimo na
42

Status quo

hemoroidima planete, a da je kraj u kome sam se rodio
analni otvor...
Onda se brazilski indijanci baškare u njenoj
kosi, a afrikanci na njenim dlakavim nogama, Eskimi
se skijaju na peni na njenom neobrijanom licu, a australijski Aboridžini klize po njenim glatkim leđima...
Nešto se pitam, pošto smo baš mi na hemoroidima, odnosno anusu planete, šta će biti s nama kad planeta prdne?
* * *

Ti što ovo čitaš... ko god da si... evo ti jedna
pesmica...
Ti i teletabis
pušite kanabis
a u Tabivrtu
vi vučete crtu

Glavnog teletabisa odnela je baba Sera u kofi
punoj žaba, kao poklon za rođendan baba Prdi.
* * *

Nekada je u Irskoj (a ta je država po mentalitetu
jako slična Srbiji i ostalim zemljama u našem regionu)
postojao običaj da se momci koji se udvaraju nekoj
devojci okupe oko stola, sednu, piju viski i psuju jedni
druge.
Pravilo igre bilo je sledeće: prvi momak psuje
drugoga najgrđe što može, zatim ispije viski do dna
43

Jovo Ilukić

čaše, a onda pusti drugog da uradi isto što i on, da bi
zatim opet on psovao, ali bez ponavljanja psovki, dok
bi svi okupljeni navijali. Pobednik bi bio onaj ko izgovori što više originalnijih psovki i popije više viskija, a
ostane na nogama; i njemu bi pripala devojka.
Evo pokušaću da vam navedem neku psovku.
- Tvoja sestra je grbava seljačka krava koju prvo jaše đavo, sve dok ne osedi, a onda je jaše celo selo.
- Ti si ofucani seoski vrabac sa osušenim perjem koji je umislio da je ovan sa zlatnim runom da bi
zajahao crnu ovcu.
Kelti su legende! Šta mislite?
I onda krenu dvojica da se vređaju.
Guc, guc, guc.
- Je li bre crknuti akrepu, gomilo vrućih govana,
jebem li ti kućnog ljubimca u ukiseljenu pičku, je li ti
to još haluciniraš?
Guc, guc, guc.
- Jesi li tražio dozvolu da se mažeš kojekakvim
govnima? A? Jesi li pitao da li smeš da se mažeš vaginalnim sekretom, prolivčino jedna rahitična i sklerotična? Jesi dobio dozvolu, epileptičaru jedan, sjurim ti
ga raspadnutoj keruši u dušnik?
Guc, guc, guc.
- Ako ti dođem tamo, razvaliću ti tu goveđu glavurdu što liči na septičku jamu, babune jedan usrani,
zakoreli, zavalim ti kurac u najlepšu kozu u štali dok
joj oči ne poispadaju...
Guc, guc, guc.
- Čmaru jedan zagnojeni. Je li još smrdiš na
kiselinu kao zapuštena pičetina?
Guc, guc, guc.
44

Status quo

pjivo.

- Slinava jedna gljivo... Oližeš mi dupe hala-

Guc, guc, guc.
- Kad te razvučem po fljafulji, smrdećeš kao ispovraćana krmača!
Guc, guc, guc.
- Naserem ti se u tanjir sa supom. Ispišam ti se
na salvetu svaki put kad brišeš usta.
Guc, guc, guc.
- Stani mirno kad ti govorim, balego kravlja,
jesi čuo! Nemoj da ti raspalim šamarčinu preko pištaljke usrane, ispašće ti ta zadnja dva pokvarena zuba što
ih imaš u glavi.
Guc, guc, guc.
- Šlajmaro jedna zelena, tuberkulozna. Mirno!
Guc, guc, guc.
- Smrdljivi konjušaru konjušarski sa konjušarskim imenom i prezimenom, iz konjušarske familije, iz
konjušarskog sela sa konjušarske reke, oca ti jebem u
prkno i mater u sred pizde crvljive, govnaru od govana!
Jebem li ti lebac u pičku i baku! Pojedeš mi i proliv i
tvrdu kaku! Seljaku! Budaku! Pišam ti u jedinu prdekanu! Serem ti se na saranu! Prdnem ti na nekuvanu hranu! Ubodem te u živu ranu! Nemoj da mi režiš na bulju! Nemoj da mi laješ na muda! Jebem li ti kućnog
ljubimca, pička ti se ogadila! Hoćeš li burek sa mesom
ili pičkom od krmače!
Guc, guc, guc.
Prvi pada. Drugi pobeđuje.
Koji performans, jebote!
Ko hoće da me ispsuje deset puta gore od ovoga
slobodno neka izvoli.
45

Jovo Ilukić
* * *

Nešto sam danas razmišljao o tome da je Homer
pisao Ilijadu i Odiseju pre oko 3500 godina, i mi još
uvek znamo za njega i njegova dela. Nešto mislim da
za jedno 1500 godina za njega niko neće znati.
Japanski šintoistički mudraci su uvereni da je
5000 godina optimalno vreme, ne samo da nestane
prašina sa nečijih kostiju, već i da prestane sećanje na
sva njegova dela, ma koliko ona velika bila.
Ne postoje „veliki“ i „mali“ ljudi. Svi smo samo ljudi. Homo tamen. I svi smo uvek na gubitku.
* * *

Rođen on je s puno dara,
kad zapeva digne mi se kara.

Glasne žice pesnika mi gude,
hoće moja muda da polude.
Peva pesmu, sve se ori,
ne da kurcu da odmori.

Pesma tuge, pesma bola,
kurčetinom mogu ubit vola.

Sve glasnije i sve jače,
od te pesme meni kurac plače.

46

* * *

Status quo
Homofobija potomka i pretka kao glavna demagogija Novog svetskog poretka...
Homofobija nije nužno zlo i nije nastala u naše
doba, kao ni u poznatoj ljudskoj istoriji. Ona je stara
koliko i čovek kao živo biće. Otkako su se otac i sin
nadmetali jedan s drugim ko će kome oteti majku, sestru i kćerku, po principu „ko će kome ako ne svoj svome“, mržnja prema pripadnicima iste životinjske vrste
je izgleda stara koliko i iskonsko zlo. Uvek je bilo
ekscentričnih pojedinaca koji su iskakali iz kolotečine i
nepisanih normi ponašanja i pravila igre. I dok su jedni
skakali na majke, sestre i kćerke, drugi su pak skakali
na očeve, braću i sinove. Uvreda tipa - „Pederu jedan!“
- stara je koliko i jezik i moć govora. Bez daljnjeg.
Da li je buđenje svesti kod dvonožnih zveri u
pećinama nastupilo onda kada su prvi put poželeli da
silovito izraze sebe i svoja osećanja, pa sve to manje ili
više uspešno prenosili na pećinske zidove u vidu slikovnih prizora iz svog svakodnevnog besmislenog života,
ili su pak bili razočarani onda kada su njihovi ljubomorni rođaci odlučili da im obezvrede trud tako što su
njihova dela impregnirali svojim urinom (i tako ih očuvali za nas danas, da im se divimo i spoznamo tu tanku
nit kada je majmun postao čovek)? Ne znamo... i verovatno nikada nećemo znati.
Uglavnom, nekada, neko sa strane, iz daleka,
naprasno je doneo izvesna znanja sveštenicima i kraljevima, i oni su ga do pre jedno vek i po do dva krili kao
zmija noge. Na našoj planeti počele su da niču piramide, Kineski i Hadrijanov zid, Kule od lobanja, da bi
se sve završilo podizanjem ogromnih, prenatrpanih
47

Jovo Ilukić

gradova sa zgradama visokim kao planine.
U robovlasničkom poretku imali smo obespravljene pripadnike naše vrste, izbušene minđušama,
kroz koje su provlačeni lanci, i obeležene tetovažama,
koji su kupovani i prodavani kao stoka na pijaci; zatim
feudalno doba i vezanost kmeta za zemlju, sa nemogućnošću putovanja čak ni do susednog sela... Svet je
bio veliki, a ljudi mali. I kada je bilo malo ljudi, to malo
ljudi se toliko međusobno mrzelo, toliko su smetali jedni drugima, da su stalno ratovali i stalno se ubijali. I
sve to je, da li slučajno, stihijski, ili planirano iz nekih
podzemnih katakombi, dovelo do Velike buržoaske revolucije u jednoj zemlji, koja se kao poplava prelila u
sve okolne zemlje i na druge kontinente. Dok se sve
više i više povećavao broj ljudi, sve više se smanjivao
broj ratova i sukoba. Ljudi su nekako prihvatili radno
vreme od dvanaest i više sati dnevno i svakodnevnu
borbu za kapital. Pola sveta prihvatilo je princip „imati“, a pola sveta princip „biti“. I kao po pravilu, ili
prirodnom zakonu, nije ni važno, oni kojima je bilo
bitno „da budu“ brzo su postali izrabljivani od onih
kojima je bilo bitno „da imaju“. Imali smo nastanak i
nestanak kolonija, a kao glavna posledica mešanje svih
ljudskih vrsta i podvrsta. Svet je najednom postao mali,
a ljudi veliki.
I došli smo, najzad, do našeg doba socijalne
pravde (ili prividne socijalne pravde), gde se vraćaju,
da ne kažem uskrsavaju svi oni lepi i ružni, dobri i loši,
detalji iz prošlosti... Reinkarnirani robovi, sada slobodni, nose pirsinge i tetovaže; masovno se sluša robovska muzika i upražnjava robovski ples; kao i sve druge
robovske vrednosti. Ljudi misle da su slobodniji nego
48

Status quo

ranije, a zapravo plaćaju poreze višestruko više nego u
robovlasničkom ili feudalnom poretku. Za samo jednu
današnju taksu robovi ili kmetovi bi se pobunili i poskidali glave desetorici kraljeva. Ljudi je sve više, ne mogu da se okrenu a da ne očešu nekog drugog čoveka, ali
izgleda da niko nikome ne smeta. Kao da je svima dovoljno njegovih „tri kubna metra vazduha“, koji mu
„zakonski pripadaju“, kako je to slučaj u spavaonicama
svih vojski na svetu. Dva svetska rata odnela su ljudskih života koliko su odneli svi ratovi zajedno u poslednja dva milenijuma i svi su se nekako smirili, povukli
u svoje čaure i zatvorili u svoje svetove, a opet užasno
mrze jedni druge. Bez obzira što se po zakonima modernog sveta ne toleriše nikakva diskriminacija, i što je
„in“ biti tolerantan, netoleranciju možemo sresti na
svakom koraku; i u bilo kom kutku planete.
Da li se običan mali čovek treba plašiti uvođenja Novog svetskog poretka, ili ne, nije samo egzistencijalno pitanje; ono otvara čitav niz podpitanja. Da
li je upravljanje celim svetom iz jedne tačke, pod budnim okom „Velikog brata“, zaista toliko preko potrebno i neophodno? Da li su nacionalnost, patriotizam,
religija i porodica (a pogotovo porodica) zaista prevaziđeni? Da li se demagogijom o homofobiji dalekih
majmunskih, poluljudskih i ljudskih predaka, i njihovih
lenjih i mlitavih potomaka, izmučenom ljudskom stadu
treba i mora nametnuti svet bez granica? Mislim da bi
„da“ moglo biti najrealniji i najhumaniji odgovor.
Ima ljudi koji planiraju godinama unapred. Ima
ljudi koji uživaju u trenutku. I jedni i drugi su u pravu.
I jedni i drugi vole i mrze. I jedni i drugi su žrtve raznoraznih demagogija. I raznoraznih homofobija. A svi su
49

Jovo Ilukić

vrlo blizu Novom svetskom poretku.
U ime novog doba pozdrav svim ljudima dobre
volje. Egzistirajte bez homofobije i demagogija. Živi
bili.
* * *

Nešto mi pade na pamet, pošto sam i noćas
imao sličan san, kako često sanjam školu, školske klupe, časove... Tumač snova kaže kako kad se sanja škola
to znači da onaj koji sanja nije naučio neku bitnu
životnu lekciju. Moguće. Uglavnom, najčešće sanjam
časove fizike... i setih se toga kako sam bio jedini u
razredu koji je imao 5 iz fizike... Da li sam zasluživao?
Ne znam...
I kad god se setim fizike uvek mi padne na pamet jedna anegdota. Naime, druga godina srednje škole, mene profesorka fizike prozove da odgovaram za 5,
a onda otvori zbirku sa zadacima i traži najteži zadatak
sa zvezdicom, i dok ga traži, meni malo dosadno da
stojim onako pred razredom, u levoj ruci mi sunđer, u
desnoj kreda, i ja uzmem i nacrtam kurac desnom
rukom na tabli (i onda sam bio a i ostao sam odličan
crtač), ceo razred se nasmeje, i dok se profesorka okrene da vidi šta radim ja ga već obrišem levom rukom.
I ja to ponovim tako nekoliko puta, a ona za sve
to vreme traži najteži mogući zadatak, i dodatno me
nervira i tera da ponavljam akciju. Ali u jednom momentu mi sunđer ispadne iz leve ruke i dok sam se sagnuo da ga dohvatim ona se okrene i vidi šta sam nacrtao. I ne može da veruje svojim očima. Ja sedeo u prvoj
klupi i bio uzoran učenik... i nacrtao ovako nešto. I pita
50