Kolizija .pdf

File information


Original filename: Kolizija.pdf
Title: Layout 1

This PDF 1.4 document has been generated by QuarkXPress(R) 9.2, and has been sent on pdf-archive.com on 12/09/2018 at 13:35, from IP address 91.232.x.x. The current document download page has been viewed 494 times.
File size: 630 KB (270 pages).
Privacy: public file


Download original PDF file


Kolizija.pdf (PDF, 630 KB)


Share on social networks



Link to this file download page



Document preview


KOLIZIJA

Fotografija na poleđini knjige:
Jovo Ilukić, Wien, leto 2016.

JOVO ILUKIĆ

KOLIZIJA
BEOGRAD, septembar 2018.

PREDGOVOR
“Posvećujem ovu zbirku pesama, koja je plod nemira i sukoba sa samim sobom, svima onima koji žele
da pronađu istinu i stanu na put samospoznaje.“
Ovako je, do nedavno, izgledao prvi pasus ove
knjige, koju vi, uvaženi čitaoče, upravo držite u rukama,
ali nepredviđene okolnosti naterale su me da malo proširim ovaj uvod.
Naime, još u toku 1997. godine, dok je većina
ovih pesama bila u fazi stvaranja, posećivao sam redakcije mnogih beogradskih časopisa koji objavljuju poeziju, u nadi da će bar jedna moja pesma biti objavljena.
Na žalost, to se nije dogodilo. Imao sam 21 godinu i nisam odustao, što bi učinila većina pesnika. Od tada je
prošlo onoliko godina koliko sam tada imao i sada sa 42
objavio sam nekoliko knjiga, kao i izvestan broj pesama
po nekim od tih časopisa.
Kad sam polovinom novembra 1997. godine priveo kraju rad na rukopisu ove knjige, obišao sam desetak
beogradskih izdavača. Većina njih rekla mi je da ovakvu
knjigu niko neće objaviti.
Ipak, bilo je izdavača koji su pažljivo pročitali
ovu knjigu u rukopisu. Rekli su mi da ona poseduje mnoge dobre strane, ali da postoji mnoštvo razloga zbog kojih je ne bi bilo dobro objaviti u njenoj sadašnjoj verziji.
Po njihovoj oceni moja poezija je ispovedna, buntovna,
mračna, cinička, provokativna, revolucionarna, nihilistička, sa dosta praznih i suvišnih mesta, direktnih figura
i patetičnih delova, da zalazi u prostore iracionalnog, nedokučivog, kosmičkog, čime razmiče granice poezije.
5

Čudilo ih je to što je njen autor toliko mlad. Skrenuli su
mi pažnju na to da religija ne treba da se upliće u poeziju,
zaboravivši pri tom da su Vede, biser staroindijske književnosti, u stvari jedna velika poezija, čija je glavna tema upravo religija. Rekao sam im da naslov ove knjige
u potpunosti opravdava njenu sadržinu, dok su oni u tom
nezgodnom političkom trenutku, u vremenu totalnog ludila i kolektivne paranoje koja je završila bombardovanjem naše zemlje od strane zapadne vojne alijanse i
osude njenog režima od strane većeg dela sveta, izrazili
sumnju da iza mene stoje moćnici takozvanog Novog
svetskog poretka.
Ovo je prilika da javno kažem kako niko ne stoji
iza mene.
Shvativši da u zemlji u kojoj sam se rodio neki
klerikalni krugovi rade na čišćenju svega što je kosmopolitsko i opšteljudsko, a pošto sam lišen straha od
bilo koga i čega, odlučio sam da ovu knjigu sam objavim, posle toliko godina, pod starim naslovom. Iako
smatram da ne predstavljam opasnost ni za koga dok god
se nalazim u gustim oblacima svog sveta, spreman sam,
ako je potrebno, da položim i svoj život za ove i nove
ideje, jer on vredi manje od ove poezije.
U međuvremenu napisao sam još toliko pesama
koliko ih je bilo u toj zbirci, najviše u toku 1998. i 1999.
godine, zaključno sa nekim pesmama iz 2000. godine, i
tu prestao sa pisanjem poezije. Dobar deo pesama, one
najuspelije, „poklonio“ sam glavnom liku romana „Ana
Marija me je ludo volela“, objavljenog 2005. godine,
pesniku i umetniku, ubeđen da većinu pesama koje sam
pisao nikada neću objaviti, i da one jedino tako mogu
ugledati svetlost dana. Da li sam pogrešio ili ne, o tome

6

nikada neću razmišljati. Tu su i neke pripovetke, koje
sam napisao u međuvremenu, i koje sam stavio na sam
početak. Ova knjiga je tako skoro duplo obimnija od one
koju sam zamislio sada već davne 1997. godine.
Ulaskom u novi vek prestao sam da pišem poeziju i to je razlog da sve svoje preostale pesme i pripovetke stavim na jedno mesto.
Približava se vreme apsolutne slobode i velikog
duhovnog razvoja pojedinaca koji to žele. Ovo govorim
i stoga što sam to osetio na sopstvenoj koži. Pade mi na
pamet Vladimir Majakovski i njegova pesma „Oblak u
pantalonama“, koja se u originalu zvala „Trinaesti apostol“. Tadašnja književna cenzura nije dozvolila takav
naslov i on ju je nazvao imenom po kome je postala poznata. A ja sam u toku 2006. godine objavio roman „Luciferov apostol“. Pa kud ćete veće autorske slobode?
Ne verujem u kolektivnu svest čovečanstva, kao
i u njen uspon, jer je sve više neosvešćenih ljudi, onih
koji se tetoviraju, pirsinguju, pričešćuju hamburgerima
i coca cola-om, veruju u sve što vide i čuju, i nemaju
svoje ja. Znači samo odabrani pojedinci...
Dobro, da vas više ne davim, a na narednim stranama navešću još neke detalje.
Ja hoću da pevam o svemu što mi padne na
pamet, bez obzira na to da li se nalazim u poeziji ili prelazim u antipoeziju. Uzdravlje i živi bili.

7

NEKE MOJE KOLEGE O OVOJ KNJIZI
*   *   *

Vreme knjige / Stubovi kulture

Beograd, 26.12.1997.

Poštovani gospodine Ilukiću,

Vaša pesnička knjiga poseduje mnoge dobre
strane, ali postoji čitav niz razloga zbog kojih ovaj
rukopis ne bi bilo dobro objaviti u njegovoj sadašnjoj
verziji.
Svaku pohvalu treba uputiti Vašem nastojanju da
u poeziji budete originalni, da dođete do kompletne
pesničke vizije ili da svojoj poeziji obezbedite samosvest, pa čak i da tu samosvest komentarski ispoljavate.
Da bi se u poeziji pisalo originalno, neophodno
je poznavati barem modernu poeziju. Da bi se došlo do
sopstvene vizije u poeziji potrebno je biti strog i kritičan
prema sopstvenom pisanju. Vi to niste u dovoljnoj meri,
pa zato Vaš rukopis ima dosta praznih mesta, direktnih
figura i patetičnih delova. Zato Vam predlažem da još radite na ovom rukopisu i da u pisanju poezije što više koristite načelo selektivnosti.

8

Sa najboljim željama,
urednik,
Gojko Božović,
pesnik i književni kritičar

*   *   *

Gospodinu Jovu Ilukiću, autoru zbirke pesama
„Kolizija“,
Pročitao sam Vaš pedantno sređeni rukopis zbirke, kao i komentare koji idu uz nju. Bio sam iznenađen
brojem tema koje pokreće Vaša poezija - to je čitava
jedna kosmogonija. Vaša poezija je intelektualni čin rezignacije, protesta, bunta, nemirenja sa postojećim stanjem
stvari, ona je pokušaj pjesničkog obračuna sa svijetom
koji ga okružuje, ona je istovremeno i poezija i kritika.
Vi kažete anti-poezija i u pravu ste.
Moja zapažanja svode se na sledeće...
Obavezno čitati poeziju savremenika, i naših i
stranih.
Iščitati još jednom sve svoje pjesme. Skraćivati
pjesme tamo gdje se motivi ponavljaju ili su slični. Izbjegavati davanje pouka pjesmom. Čitalac hoće ljepotu koja
može biti zamjena za ubijenu istinu. To je ono pravo poetsko značenje. Njega treba slijediti kao unutrašnji glas.
Pjesnik ne smije biti narator. Patetiku treba obuzdavati osmišljenim osjećanjem, čak i kada je pesimizam
i rezignacija u pitanju. Pitanje vjere i opstanka svijeta,
pitanje nemira i vizija, kolizije i pjesničke antiharmonije
su vječna pitanja, i njih niko nije razriješio prvom knjigom, pa čak ni cijelim životom...
Pjesnik mora biti svoj po cijenu patnje i nerazumijevanja.
Istinski pjesnik se ne boji samoće, pjesma je njegov most sa životom i veza sa svijetom....
9

Pjesnik mora biti jako kritičan prema svom djelu,
da bi bio isto tako kritičan prema svijetu u kome živi.
Vi imate talenta, pišite, razmišljajte, analizirajte,
zapisujte... živite svaku svoju pjesmu, da bi ona mogla
biti rođena kao pjesma.
Prijatno ste me iznenadili. Najteža je prva knjiga.
Što se tiče izdavača, u ovom vremenu je dosta teško, ali,
ne treba gubiti nadu, hrabrost je vrlina umnih.
Srdačan pozdrav.
Vaš iskreni kolega,
Momčilo Jokić,
Književnik i publicista

Aranđelovac, 1. avgusta 1998.

10

OBJAŠNJENJE NASLOVNE STRANE
Naslovna strana ove knjige je materijalizacija
svih stihova odavde koji nose neke nove ideje.
U običnu nišu kakvih danas ima u katoličkim i
nekim protestantskim crkvama širom sveta, a kakvih je
nekad bilo u rimskim hramovima, u kojoj bi trebalo da
stoji kakav kip, ja sam smestio hram, malo veći od tog
kipa, koji ulazi u nišu ne više nego što je razmak između
dva stuba sa lica hrama. To je hram za jednog čoveka.
Hram je kopija originalnog hrama iz duhovnog svemira,
sa malim dodatkom, naime sa trouglom na njegovom
vrhu...
Tri jonska stuba koja drže portal ispred ulaza u
hram simbolizuju tri osobine Velikog Arhitekte: Potentia
= Moć, Sapientia = Mudrost i Amor = Ljubav; oko
stubova su obmotane dve zmije koje čuvaju hram od
nepoželjnih posetilaca, preko čijih su tela prebačene dve
šestougaone zastave.
Lice prve zastave ukrašeno je ogromnim prostorom koga nazivamo svemir, čiju gornju polovinu pokriva svetlost najbliže nam zvezde (u koju sam postavio
svevideće oko Velikog Arhitekte), donju polovinu nekoliko nama najbližih nebeskih tela i dalekih zvezda od
kojih se vide samo tačke, a u prvom planu je planeta na
kojoj trenutno, privremeno boravimo.
Lice druge zastave ukrašeno je simbolima svetskih religija i slovima latinskog alfabeta. U prvom planu
su tri kuršumima probijene lobanje; dve okrenute prema
stubu koji simbolizuje Ljubav predstavljaju obično, profano čovečanstvo, onaj svet koji ne poznaje suštinu stva11

ri, koji prihvata podelu među ljudima na rase i nacije, za
koga je jedini životni ideal prizemna ljubav ili prizemna
religija; lobanja u sredini predstavlja sve one pojedince
koji se odriču ideála profanog čovečanstva, okreću se
stubu koji simbolizuje Mudrost, i, zbog stalne potrage
za istinom, ideje koje upoznaju u njihovim mozgovima
stvaraju koliziju.
Šta se nalazi na naličjima obe zastave, to znaju
samo oni ljudi koji uđu u hram.
Svaki pojedinac koji se odriče prizemnih religija
i koji, zbog svoje potrage za istinom, dođe u sukob sa
samim sobom, ima pravo da uđe u hram. On je čovek
koji poseduje određenu količinu prizemne ljubavi i malo
mudrosti, jer traga za istinom i teži samospoznaji, i zato
u hram ulazi između dva zadnja stuba: Mudrosti i Ljubavi. U hramu taj isti pojedinac pronalazi istinu, upoznaje
naličje svih stvari, napušta prizemnu ljubav, odriče se
prizemnih religija, proširuje svoju mudrost, prihvata
ideju o padu i stalnom kružnom kretanju duha i materije,
izgrađuje samospoznaju i tako postaje samoprosvetljeni
pojedinac koji poseduje moć i mudrost dovoljnu za napuštanje materije; zato iz hrama izlazi između dva prva
stuba: Moći i Mudrosti.
Prosvetljeni pojedinac je konačno oslobođen od
svakog oblika kolizije i spreman je za povratak u duhovni svemir.
Beograd, mart 1998.

12

PRIPOVETKE

MIHAEL I IZABEL
Mihael je bio najpovučeniji dečak u svojoj generaciji. Bio je usamljen, družio se samo sa knjigama i
pomalo mucao. Zbog te njegove govorne mane vršnjaci
su ga zadirkivali. Vremenom je stekao strah od ljudi i
kad god bi se nekome približioo - pocrveneo bi.
Bio je zaljubljen u Izabel, devojčicu iz škole.
Strah, da će biti odbijen, bio je jači od njegove ljubavi
prema njoj. Iz tog razloga joj nikad nije prišao.
Izabel je bila jedna od onih devojaka koje su se
slabo družile sa momcima. Sve joj je išlo od ruke i u svemu je bila prva. Nije pohađala isti razred kao i Mihael,
ali ga je primećivala i bila zaljubljena u njega. I kod nje
je bio prisutan strah; bojala se da će je Mihael odbiti i
stoga se s njim uvek nalazila na distanci.
Vremenom, između njih dvoje se razvila platonska ljubav. Voleli su se, ali su bili daleko jedno od drugog. Izabel je, istina retko, ponekad pokušavala da sa
njim prozbori poneku reč, no on ju je vešto izbegavao. I
uvek se sve svodilo na ništa.
Mihael je jednom prilikom načinio grešku (bila
je to po njegovim merilima ogromna greška). Kazao je
svom jedinom drugu da je zaljubljen u Izabel. Za to je
uskoro saznala cela škola. Nije im bilo prijatno. Crveneli su prolazeći jedno pored drugog. Mihael je bio očajan. Osećao se kao da su mu sve lađe potonule.
Ali iznenađenjima nikad kraja. Najbolja Izabelina drugarica odlučila je da ih sastavi. Rekla je i njoj i
njemu da u određeno vreme budu ispod najvećeg rečnog mosta. Izabeli je rekla da će tamo biti njene druga15

rice, a Mihaelu da će ga čekati jedini drug.
Na zakazanom mestu, u zakazano vreme, došlo
je do susreta. Izabel je prva došla na sastanak. Ugledavši
Mihaela kako joj se približava sve joj je bilo jasno.
- Mihaele?! Otkud ti?!
- I-i-izabel?
- Ćuti. I priđi mi već jednom.
Nisu više govorili. Zagrlili su se i poljubili. Ljubili su se dugo, minutima, desetinama minuta...
Na kraju, kad su se umorili, pogledali su se pravo u oči. Izabel je htela nešto da kaže, ali Mihael ju je
preduhitrio:
- I-i-i-i-i... I-i-i-i-i...
Hteo je da joj kaže da je voli, ali nije mogao.
- I-i-i-i-i... I-i-i-i-i...
- Polako, Mihaele, polako...
- I-i-i-i-i... I-i-i-i-i... I-i-i-i-i... Ma nosi se!
Odgurnuo ju je od sebe i plačući pobegao odatle.
I ona je zaplakala. Vikala je za njim:
- Mihaele! Vrati se! Mihaele!
Bilo je krivo i njoj i njemu. Plakali su, ali nisu
mogli da isprave grešku. Ili možda nisu hteli. Plakao je
i Mesec koji je tek ukrasio nebo i reka čija je voda tekla
u nepovrat.

16

FELIKS
Feliks je bio najnemirnije dete, ne samo u svojoj zgradi, već i u celom kvartu svog velegrada, dok su
u njemu živeli belci, a ne emigranti iz Azije i Afrike.
Rođen poslednje godine sedme decenije dvadesetog veka, jedinac u oca i majke, plavooki Feliks bio je dugo
iščekivani plod ljubavi dvoje zrelih ljudi.
Kad god bi Feliks sišao u dvorište ispred zgrade, među svoje vršnjake, izbio bi nered. Deca, i ona starija i ona mlađa od njega, vraćala su se kući razbijenih
noseva i oguljenih kolena. Svi su ga mrzeli. Svi su ga se
i plašili.
Zbog svog ponašanja bio je često zatvaran u svoju prostranu sobu, kako bi se smirio. Ali on ni tu nije bio
miran. Osmislio je jednu neobičnu igru: od šahovskih
figura iz nekoliko kutija obrazovao je dve vojske - crnu
i belu. Vodio je ratove za koje niko nije znao, ali koji su
bili jednako krvavi kao i oni pravi.
U školi je bio agresivan prema dečacima i navalentan prema devojčicama. Izazivao je svoje predavače,
ne poštujući njihov autoritet, smejući im se pravo u lice.
Da se kojim slučajem rodio u nekom od prošlih vekova,
Feliks bi sigurno bio vođa i veliki ratnik.
Kad je imao jedanaest godina letovao je na hrvatskom ostrvu Hvaru. Njegova porodica odsela je u jednom starom letnjikovcu, pokraj same stenovite obale, od
koje ih je delio jednosmerni put koji su najviše koristili
pešaci. Odlazili su na plažu rano ujutro, za ručak su se
vraćali u iznajmljeni apartman, da bi zatim i poslepodne
proveli na plaži.
17

Tog je leta Feliks povredio celu porodicu. Dok
mu se majka nalazila u plićaku, bacio je jedan povelik
kamen koji nije pao u vodu, već na stenu na obali gde se
raspukao na dve polovine: jedna je ostala na stenovitoj
obali, dok mu je druga udarila majku u bočni deo stomaka načinivši joj veliku posekotinu. Još u toku tog dana
posetila je lekara, sanirala je povredu i više nije smela
da se kupa. Sebe je povredio dan kasnije, kad je pao sa
ljuljaške, pošto se čitav jedan sat ljuljao kao sumanut. Ni
on nije smeo da se kupa nekoliko dana. I to, što nije
smeo da ulazi u toplu vodu Jadranskog mora, bilo je
kobno i po njega i po njegovog oca.
Jednog popodneva, dok su mu roditelji sedeli u
hladovini borovog drveća, iznad plaže, on je obilazio
dvorište letnjikovca i upoznavao se sa njegovim živopisnim biljnim svetom. Prošao je pored turista iz Švedske, Danske i Nemačke, koji su sedeli u gustoj hladovini
starih maslina i pili ledeni čaj, došao do ulaza i tu stao.
Na pijedestalima sa obe strane stepenica nalazile su se
kamene kugle. Seo je na jednu od njih i tu posedeo minut-dva razmišljajući kuda i šta dalje. Na pamet mu nije
palo ništa drugo do da sedne i na drugu kuglu. I tu se dogodilo nešto neobično. Kamena kugla se pomakla u stranu. I njemu je na pamet pala najluđa ideja: odlučio je da
je gurne prema letnjikovcu i, ako ga ne poruši, onda da
ga bar znatno ošteti.
To je i uradio. Ali je pogrešio. Pre tog svog
nedela nije primetio da je staza nagnuta prema moru, a
ne prema kući. Kamena kugla se kratko kotrljala prema
letnjikovcu, a onda se zaustavila i krenula prema kapiji.
Počela je da se kotrlja niz stepenice, stepenik po stepenik. Njeno kretanje čula je nekolicina turista, pa i Fe-

18

liksov otac. Znao je da je njegov sin nešto učinio, osetio
je to nekim svojim šestim čulom, ali nije znao šta. Feliks
je stajao nad svojim nedelom i pomislio: „Ako kugla
poruši kapiju i skotrlja se na plažu - usmrtiće najmanje
šest kupača. To je manje od osam, od osam piona sa šahovske table. To i nije tako strašno.“
Feliksov otac je procenio odakle dopire zvuk i
uputio se prema kapiji. Kugla se nezadrživo kotrljala
nizbrdo. On i još jedan Šveđanin otvorili su kapiju,
pritrčali joj i zaustavili je svojim golim ramenima. Zatim su je, sa privremenim stanarima letnjikovca, vratili
nazad. Feliks je dobio batine, a vlasnik letnjikovca kritike zbog toga što obe kugle nisu bile nataknute na debele armature. Feliksov otac je zaradio veliku ranu na
ramenu. Ni on nije smeo da se kupa. Ali to nije uskratilo
njihovo letovanje; proveli su ga do kraja.
I idućih godina letovali su na hrvatskoj obali.
Feliks je u dvanaestoj godini prvi put u životu
poljubio jednu simpatičnu devojčicu, a u trinaestoj je
prvi put vodio ljubav sa jednom odraslom ženom. Bio je
pravi Austrijanac.
One godine kada je ceo svet potresla vest o eksploziji reaktora u sovjetskoj elektrani Černobilj, Feliks
je postao član jedne male neonacističke organizacije.
Njeni članovi su uglavnom napadali strance, privremene
radnike u svojoj domovini. Sa osamnaest godina postao
je starešina jednog ogranka te organizacije, čiji su se članovi međusobno nazivali vitezovima tevtoncima. Svi su
oko vrata nosili tevtonski krst, a na kragnama po dva
slova S. Na skupovima je držao vatrene govore, o potrebi
stvaranja takozvanog Četvrtog Rajha, koji bi obuhvatao
sve alemanske zemlje i teritorije bivše Austro-Ugarske
18

Monarhije: nova Nemačka Imperija od Severnog i Baltičkog do Jadranskog mora.
Početkom devedesetih godina dvadesetog veka
sa političke karte Evrope nestale su neke stare zemlje,
da bi bile stvorene nove. U jednoj od njih izbio je građanski rat.
Pošto je napunio dvadeset i prvu godinu, umesto da stupi u regularnu vojsku svoje domovine, prijavio
se u hrvatske paravojne formacije. Našao se u maloj
grupi austrijskih dobrovoljaca. Hrvati su ih zvali njemačke ustaše. Bili su tu i Španci, Poljaci i Irci, najmilitantniji
katolici Evrope. Došli su u Bosnu, da pomognu katolicima u borbi protiv muslimana.
Bili su najborbeniji vojnici, pravi jurišnici. Feliks
je tada prvi put u životu ubio čoveka. Pucao mu je iz
neposredne blizine u potiljak. Nije osećao grižu savesti.
Od tada je ubio još nekoliko ljudi.
Jednog dana došao je red i na njega. Pri bezuspešnoj opsadi jednog muslimanskog uporišta, u gradu
Mostaru, metak ga je pogodio pravo u grudi. Pre nego
što je izdahnuo, prozborio je: „Ja sam samo pion na šahovskoj tabli... Za mene je partija završena...“
Metalni kovčeg sa njegovim telom poslat je kući,
pokriven hrvatskom zastavom. Njegove ostarele roditelje ništa nije moglo utešiti.
Svi ljudi koji su ga poznavali smatrali su ga
ludim, a njegovu smrt suludom. Njegova braća, pak,
sećajući se bivšeg starešine, na svojim skupovima su
skandirali: „Dole Slovenija! Dole Hrvatska! Jadransko
primorje je naše!“
20

CRVENA MARAMA
Ovo se dogodilo početkom šezdesetih godina
dvadesetog veka.
Mladić i devojka iznajmili su čamac za dvoje u
nameri da njime oplove Dubrovački zaliv. Dubrovnik,
biser Mediterana, meka turizma, grad starina i festivala, blistao je iza njih dvoje. Sunce se užurbano približavalo zapadu kad su odlučili da malo zaplove prema
pučini.
Svetlo-plava boja mora ubrzo je počela da prelazi
u tamno-plavu morsku vodu. Mladić je veslao. Devojka
je nosila crvenu svilenu maramu.
Slabašni povetarac je narastao u malo jači vetar.
Vihor je devojci skinuo maramu s glave i ona se začas
našla na dnu mora.
Zaplakala je. Bila je to njena omiljena marama.
Mladiću su njene suze rastopile srce. Bez razmišljanja je skočio u vodu. Ronio je, zapravo tonuo je
prema dnu, ne štedeći vazduh. Oči su mu bile širom
otvorene. I taman kad je stigao do nečeg crvenog - shvatio je da je to bio koral.
Morao je upotrebiti natčovečanski napor kako bi
izronio na površinu. Tamo ga je čekala uplakana devojka. Molila ga je da zaroni još jedanput i kažiprstom
mu pokazala tačku na dnu koja se crvenela.
- Eno je! - vikala je. - Znam gde je pala!
On je ponovo zaronio u plavo i toplo more. Prošao je pored jata riba koje su se poigrale s njegovom gustom kosom i zagolicale ga po leđima, stigao do dna, ali
je na vrhu velikog crvenog morskog sunđera ugledao
21

samo jednu malu dobroćudnu krabu. Ovog puta se malo
duže zadržao na dnu. Ali osim raznobojnih morskih korala i sunđera ništa drugo nije video.
Izronio je sa velikom mukom. Bio mu je potreban čitav minut da se pošteno nadiše.
- Valerija, - prebacio joj je - zar ti ta marama baš
toliko znači?
- Da. Znači mi isto koliko i ti.
To što je izgovorila nije mu bilo po volji. Ali on
ju je mnogo voleo i skočio je u vodu.
I dok je ona sedela u čamcu, on se družio sa živim morskim svetom, grlio ribe, rukovao se sa oktopodima i ljubio sa morskim zvezdama.
Vreme je neumitno odmicalo.
Valerija se ozbiljno zabrinula za svog dragog kad
je istekao treći minut. Plakala je koliko je grlo nosi. Poplašila je sve ptice. Njena tuga je bila neizmerna.
- Zar zbog jedne obične svilene marame?! - jadala se sama sebi. Ali niko je nije čuo.
Odjednom ju je prenulo šuštanje vode, onakvo
kakvo se čuje kad delfin iskoči iz mora. Okrenula se i na
pramcu čamca ugledala Maria. U zubima je držao njenu
crvenu maramu.
Izvukla ga je iz vode i položila na palubu čamca. Bio je polumrtav. Jedva je disao. Poljubila ga je i to
mu je povratilo snagu. A i marama je bila tu.
Sunce se nalazilo na samom zalasku kad su oboje
počeli da veslaju prema obali. Valerija je veslala jače od
Maria. Na glavi joj se nalazila polusuva crvena svilena
marama.
Ljubili su se. Voleli su se. Crvena marama ih je
zbližila više nego svi dani i meseci njihove ljubavi.

22

CRNOGORAC U AMERICI
Aerodrom Beograd, početak avgusta 1987. godine. Milo je jutros sa majkom stigao vozom iz Nikšića.
Pre podne su proveli u gradu.
- Eto, ispunila ti se želja - reče mu majka dok na
kontrolnom punktu cariniku pokazuje pasoše. - Sad ne
možeš reći striku da te Pero nije pustio.
Napustivši hodnik i aerodromsku zgradu ušli su
u avion. Seli su na svoja sedišta. Milo je bio nemiran.
Vrteo se levo-desno, posmatrao aerodromsku pistu, i
avione koji su poletali i sletali.
Umirio ga je prijatan glas glavne stjuardese.
„Putnici, molimo vas da vežete vaše pojaseve i ugasite
cigarete!“ - rekla je na srpskom, a zatim i na engleskom
- „Passengers! Please, helpless your belts and put your
cigarettess!“
Avion je poleteo u dva časa posle podneva.
Milo je gledao kroz prozor. Aerodromska pista
se postepeno smanjivala, sve dok se nije pretvorila u
tačku. Ispod aviona mogle su se videti nepregledne ravnice zapadne Srbije, Slavonije i severne Bosne.
- Milo, - pitala ga je majka - znaš li koliko je sada sati u Čikagu?
- Ne znam.
- Sedam ujutro.
- A, da, vremenska razlika.
Dok su preletali preko Korduna, Banije, Riječkog zaliva i dela Jadranskog mora, razgovarali su o
Americi, zemlji koju su imali prilike da vide jedino na
filmu ili televiziji. Oboje su vidno uzbuđeni.
23

Avion je nadletao severnu Italiju i južnu Francusku. Neki putnici su gledali film na velikom platnu,
dok su neki dremali. Zaspala je i Milova majka. On nije
hteo da je budi. Sâm je posmatrao predivne zapadnoevropske pejzaže.
Prelaskom preko francuskog vazdušnog prostora
izašli su na Atlantski okean. Ispod aviona beskrajna plava boja, iznad razređeni oblaci kroz koje su katkad i prolazili. Na horizontu, gde se dodiruju nebo i zemlja, mogli
su se videti polukružni obrisi. Da su inkvizitori imali prilike da putuju avionom - uverili bi se da Zemlja nije
ravna ploča.
Stjuardese su često prolazile između putnika
nudeći ih sendvičima i sokovima. Milo je više puta, zajedno sa nekom od njih, odlazio do toaleta.
U jednom trenutku mu je na pamet pala najluđa
misao: šta ako se avion sruši u okean? To ga je uznemirilo. Počeo je da se trese. Probudio je i majku, koja ga je
smirivala:
- Svaki avion ima nekoliko pilota. Oni se mjenjaju s vremena na vrijeme. Ajde, de, odspavaj malo.
Poslušao je majku. Zatvorio je oči trudeći se da
zaspi.
- Mama, - kazao joj je kad su mu otežali očni
kapci - probudi me kad ugledaš kopno.
Utonuo je u san i spavao kao beba.
Nakon podosta vremena probudio ga je majčin
glas:
- Milo! Pogledaj!
Otvorivši oči, zvirnuo je kroz prozor. Ispod aviona prostirao se gotovo ceo Njujork. Veličanstven prizor:
Ostrvo Slobode, sa istoimenom statuom, simbolom ove

24

metropole; brojni neboderi Menhetna, koji se ogledaju
u Istočnoj Reci i reci Hadson; kao i predgrađa Bruklin,
Bronks, Kvins, Harlem...
Avion se spustio na aerodrom “Džon Ficdžerald
Kenedi”, ali tu se nije duže zadržao. Po prijemu putnika
opet se digao u visine.
Iza Njujorka, kroz prozor su se mogli videti
manji i veći gradovi, sastavljeni kao da su jedan ogroman
super-grad, povezani, kao paukovom mrežom, modernim autoputevima. Usledile su nepregledne zelene ravnice, zatim ogromno jezero Mičigen, pojas parkova uz
njegove obale i neboderi koji su izvirali iza njih.
- Mama, - pitao ju je Milo kao da ne zna gde se
nalazi - je li ovo Čikago?
Ona mu je potvrdno odgovorila.
Preleteli su ceo grad. Na kraju, usred Čikaške doline, ogromna pista aerodroma “Čikago O’Hara”, kako
se avion spuštao, postajala je sve veća.
- Ovo je najveći aerodrom na svijetu - uveličala
mu je majka vizuelni doživljaj.
Avion je sleteo na pistu. Putnici su iz njegove ne
male unutrašnjosti prešli u prijemnu zgradu, gde su im
provereni pasoši, a onda seli u autobus koji ih je nekoliko
desetina minuta, zaobilazeći pravu eskadrilu aviona, vozio do glavne aerodromske zgrade.
Milova majka uzela je kofere i pogledom potražila njegovog strica. Prepoznala ga je u masi ljudi koji
su strujali na sve strane.
Susreli su se, zagrlili i triput poljubili. Razmenili su nekoliko rečenica. Ona mu je rekla da njen muž
ima posla, a da je ona pošla sa Milom, da ga drži na oku.
- Milo! Jesi to ti? - pitao ga je stric Čedo. - Kako
25

si porasta’! Bio si mali kad sam potonji put navraća’ u
Crnu Goru!
Svo troje su zajedno napustili aerodromsku
zgradu.
Amerika 1987. Zemlja svetlećih reklama, blistavih gradova, uspešnih biznismena i okrutnih gangstera,
širokih avenija i holivudskih filmova, nalazila se Milu
nadohvat ruke. Sunce je još uvek stajalo na nebu. Bio je
ovo najduži dan u njegovom životu.
Seli su u stričev crni kadilak. Krenuli su u Čikago
obilaznim putem preko predgrađa De Plein i Skoki, zatim preko gradske komune Portidž Park, pravo u Ostin,
gde mu je stan. Zaustavili su se ispred jedne osmospratnice i izašli iz automobila. Stric ga je parkirao u podzemni parking, odakle su se svi zajedno liftom popeli na šesti
sprat.
Stric Čedo stanovao je u trosobnom apartmanu,
sa prozorima okrenutim prema jezeru, odnosno istoku;
kroz njih se može videti panorama velikog dela grada.
Poslužio ih je dok nije spremio ručak. To nije dugo trajalo. Uskoro su sedeli za stolom u trpezariji i služili se
brzom hranom. Milo se nije dobro osećao zbog prelaska nekoliko časovnih zona. Njegova majka i stric su
prozborili poneku reč. Na kraju im je stric ispričao kako
se uselio u Ameriku. Njegova je priča bila podugačka.
Počeo je od detinjstva, Drugog svetskog rata,
okupacije Crne Gore od strane Italijana, a zatim i Nemaca, pa do gimnazijskih dana. Pošto nije hteo da postane
komunista, a uz to se još i zamerio lokalnim vlastima,
1955. godine je ilegalno prešao jugoslovensko-italijansku granicu i u Trstu se predao Amerikancima. Tu je
proveo nekih šest meseci u kampu za političke emi-

26

grante. Nakon niza provera i administrativnih procedura
dobio je useljeničku vizu i 1956. godine došao u Čikago.
U getu je proveo skoro godinu dana. Nedugo zatim je
dobio posao u jednoj čeličani u Evanstonu, nedaleko od
Čikaga, uz obavezu da otplati sve što je država uložila u
njegovo useljenje. Čeličana je propala krajem šezdesetih,
a svi radnici su otpušteni. On je tada već dobro poznavao
mnoge čikaške Crnogorce i Hercegovce. Zajedno sa
nekolicinom zemljaka uložio je svu svoju ušteđevinu u
privatni biznis: osnovali su građevinsku korporaciju. I
sada je u tom poslu.
- Izvini, Čedo, - pitala ga je Milova majka - a
čime se tačno baviš?
- Znaš kako. Kupimo neku staru zgradu, unajmimo građevinske radnike, adaptiramo je, prodamo je
na licitaciji i podjelimo novac.
- A što se, jadan, nijesi oženio?
- Ja nijesam za brak. Ne mogu ni sebe gledat’.
Ženetina bi mi samo smetala.
Tog dana nisu nigde izlazili. Milo i njegova majka su otišli na počinak nešto ranije, dok je stric Čedo
gledao televiziju do kasno u noć.
Sledećeg jutra Milo je jedva ustao iz kreveta. Isprva je bio dezorijentisan. Ali čim je bacio pogled kroz
prozor, povikao je:
- Čovječe! Pa ja sam u Americi!
Posle doručka stric ih je izveo u grad. Milo i njegova majka bili su oduševljeni. Čikaške ulice se ne razlikuju mnogo od ulica u evropskim velegradima; istina
imaju neke svoje osobenosti, na primer američke automobile. I ne samo to. Američki gradovi su znatno veći
od evropskih. Naivnom Evropljaninu bi se moglo priči27

niti da se američki grad u kome boravi raširio na sve
strane kao da će da ga proguta. Amerika je, u stvari,
kopija i sinteza Antičke Grčke i Starog Rima, s jedne
strane, i renesansne Evrope i američko-domorodačkodoseljeničkog stila, sa druge strane. Tri stotine metara
obale jezera, po evropskim merama za dužinu, pretvoreno je u parkove sa prelepim plažama i marinama, iza
kojih se proteže Mičigen Avenija, najduža ulica u gradu.
Stric ih je odveo i na vrh “Džon Henkok Centra”, kako
ga građani Čikaga nazivaju “Big Džon”, druge po visini
zgrade u gradu. Pogled sa njegovog poslednjeg sprata je
više nego veličanstven. Vidi se ceo grad i šira okolina,
gradsko jezgro sa neboderima, industrija na severu u
gradskim komunama Lejk Vu i Olbeni, kao i luka Saut
Čikago Port. Jedina zgrada koja ih je nadvisila bila je
“Čikago Sirs Tauer”. Sa svojih 108 spratova i 443 metra,
po evropskim merama za visinu, sa dve televizijske antene čak 511, verovatno je najviša zgrada na svetu.
- Striko, - pitao ga je Milo - a što se nijesmo popeli na onaj neboder?
- Ne možemo. Zatvoren je vidikovac.
Posle podne posetili su kompaniju čiji je stric suvlasnik, smeštenu na petom spratu jedne relativno stare
zgrade u Hjuston Aveniji. Odatle su otišli u Linkoln Park,
u kome se nalazi nekoliko malih veštačkih jezera povezanih kanalima preko kojih se prelazi malim mostovima.
Mila je na ovom mestu malo šta podsetilo na nikšićki
gradski park i park-šumu podno Trebjesa.
Sedeli su na klupi i posmatrali labudove, dok im
je stric ukratko prepričao istoriju Čikaga.
- Prije dolaska Evropljana, indijanci su ovaj dio
obale jezera Mičigen nazivali “Che-Cau-Ge”, što na nji28

hovom jeziku znači “Dolina Crnog Luka”. Grad je osnovan 1803. godine kao malo ribarsko naselje, a 1871. izgoreo je do temelja. Ubrzo je obnovljen. Izgradnjom
željeznice postaje prvo trgovački i industrijski, a zatim i
univerzitetski centar šire okoline. Dvadesetih i tridesetih
godina ovog vijeka, u vrijeme prohibicije, potresaju ga
gangsterski obračuni. Danas, sa svojih šest miliona stanovnika, drugi je po veličini grad u Americi.
Zanesen lepotom Amerike, Milo je tek predveče
primetio da je svaki treći prolaznik crnac. U Čikagu ih
ima oko četrdeset procenata. Godine 1983. po prvi put u
istoriji ovog grada, jedan ambiciozan Afroamerikanac
postao je gradonačelnik. Ovo je grad svih rasa i naroda,
prava pravcata metropola Novog sveta. Pored službenog
engleskog, na svakom koraku se može čuti i neki drugi
jezik.
Veče su proveli u dva stara restorana. Jedan se
zvao “Gladno oko”, a drugi “Ludi Grk”. Oba restorana
nalaze se u Starom Čikagu. Ambijent iz devetnaestog
veka, u stilu starog ribarskog naselja, svakog posetioca
natera da bar na trenutak pomisli kako se nalazi negde u
Norveškoj ili Švedskoj.
Povratkom na ulice modernog Čikaga, ljudsko
oko dočekuje sjaj uličnih reklama, gust saobraćaj i užasna gužva na trotoarima. U reci Čikago ogledaju se stari
osvetljeni betonski neboderi, podignuti u vreme recesije,
dvadesetih i tridesetih godina.
Kasno uveče vratili su se u stričev stan. Gledali
su televiziju, program na engleskom i srpskom jeziku.
Milo je znao i pre dolaska ovamo da u ovom gradu živi
mnogo ljudi iz njegovog kraja.
Nešto kasnije, uzbunili su ih pucnji koji su do29

pirali spolja. Milo je istrčao na terasu, ali ništa nije video. Samo je čuo nekoliko dugih rafala iz dva pravca.
Uskoro su se nedaleko od njih začule policijske sirene i
mogla videti plavo-crvena štop-svetla.
- Mafija - prozborio je stric. - Kradu automobile,
ako nije nešto gore. Znaš li da se u Čikagu ukrade najviše
automobila na svijetu. Kao i uvijek, policija zakasni.
Milo je otišao na spavanje sa prvim negativnim
utiscima o Americi.
Narednih dana posetili su Muzej primenjene
umetnosti, Nacionalnu galeriju i Muzej voštanih figura
“Madam Tiso”. Postavka ovog poslednjeg muzeja oduševila je Mila. Voštane figure istorijskih i ostalih po-znatih ličnosti, obučene u stilu vremena u kome su živeli,
izgledaju kao da su žive. Samo što ne progovore. Posebno mesto zauzimao je čuveni čikaški gangster Alfons
Kapone. Ogrnut dugim kišnim mantilom, sa šeširom na
glavi, izgledao je zaista zastrašujuće. Samo što je za
jednog petnaestogodišnjeg Crnogorca kakav je Milo bio
nekako omalen.
Vozili su se i metroom. Tamna strana Amerike,
njena beda, mogla se videti tek onda kad bi voz izašao
iz tunela i prelazio preko siromašnih i neopisivo ružnih
gradskih kvartova u kojima žive siromašni crnci i tek
pristigli emigranti. Stare i oronule zgrade, neke čak na
brzinu sklepane od kanistera za benzin, prljave ulice, zidovi ispisani grafitima, prostitutke i prosjaci - sve je to
zgrozilo Mila. Duboko ga je pogodila surova životna realnost ljudi sa dna društvene lestvice.
Za ovih nekoliko dana, Milo je poprilično upoznao ovu prekookeansku državu. Amerika je zemlja u
kojoj se sve odigrava znatno brže nego bilo gde na svetu.

30

Sa kratkom i krvavom istorijom, i mršavim kulturnim
nasleđem, mlada američka nacija, stvorena mešanjem
svih rasa i naroda, što je u suštini jako dobro, odbacila
je sve staro i tradicionalno, i prihvatila brz i često protivprirodan način života. Amerikanci su mnogo racionalniji i otvoreniji od Evropljana. Međutim, oni su često
puni predrasuda prema samima sebi. Prihvataju ljude sa
svih strana, a pojedini od njih ne podnose mnoge svoje
građane. Uđe li belac, recimo, u neki crnački kvart, i obrnuto, veliko je pitanje da li će iz njega izaći živ. Amerikanci irskog i italijanskog porekla se baš nimalo ne
simpatišu. A tu su još i veoma brojni Hispanoamerikanci,
Grci, Rusi, Srbi, Poljaci, Jevreji... Narod do naroda, kultura do kulture - to je ono što Ameriku čini prepoznatljivom. Svaki deo Čikaga pripada nekom narodu,
kako po arhitekturi njegovih zgrada tako i po procentu
stanovništva koje u njemu živi.
U nedelju, poslednjeg dana boravka u Americi,
Milo je sa majkom i stricem išao u crkvu. Libertvil,
predgrađe Čikaga, jedna je od brojnih srpskih kolonija
u “Novom svetu”. Sagrađen je u srpskom stilu, ali na
američki način. Ulice i izlozi lokala sa dvojezičnim natpisima i mnoštvo ljudi koji govore srpski jezik - sve je
to ostavilo dubok utisak na Mila. A u centru Libertvila,
na trgu, nalazi se veliki spomenik Draži Mihailoviću.
- Šta je ovo striko? - reagovao je Milo.
- Ovo je spomenik velikom srpskom patrioti.
Milo i stric su se na kratko verbalno sukobili, jer
ono što je on video ovde mnogo se razlikovalo od onoga što je učio u školi u Jugoslaviji. Podela iz Drugog
svetskog rata, na monarhiste i republikance, osećala se i
u starom kraju i u Čikagu: do nedavno su u ovom gra31

du postojale dve sukobljene srpske crkve. Stric je uveravao Mila da on ne bi emigrirao iz Jugoslavije da komunisti nisu bili na vlasti i da je komunizam najveće zlo
na svetu.
- Milo, svi naši ljudi u Americi su protiv sadašnje vlasti u Jugoslaviji.
Stric je parkirao automobil na parking ispred
srpske crkve Nova Gračanica. Ušli su unutra, gde su se
zadržali nešto duže od jednog časa. Stric mu je pokazao
neke članove jugoslovenske kraljevske porodice. Stajali
su na počasnom mestu. Bila je to ta čuvena “opasna emigracija”, kojom su učiteljica i nastavnici u njegovoj školi
“ispirali usta”. A u stvari to su bili sasvim normalni ljudi
koji žive u uverenju da će se jednog dana neko od jugoslovenskih prinčeva vratiti na presto u zavičaju.
Za svih nedelju dana, koliko je proveo u Čikagu,
Milu je najviše smetala američka hrana. U restoranima
u koje su izlazili u jelovniku se obično nalazila ćurka u
pudingu ili šnicle u nekom voćnom sosu, sve bez hleba.
Stric je stoga svakog dana kupovao dosta zemički, i
nekih kukuruznih hlebova, jer je bilo jako teško pronaći
pravi hleb.
Milovo letovanje u Americi trajalo je svega sedam dana. Bila mu je to nagrada za uspešno završenu
osnovnu i upis u dobru srednju školu. Dobro je da mu je
otac to uopšte i dozvolio.
Stric ih je otpratio do aerodroma. Rastali su se u
glavnoj aerodromskoj zgradi. Milo je od strica dobio
obećanje da će ponovo doći u Ameriku, jednog dana
možda i za stalno.
Za desetak minuta autobus ih je dovezao do
aviona. Ušli su unutra i seli na svoja mesta.
32

- Good bye Chicago! - rekao je petnaestogodišnji Milo. - Good bye for now!
Avion je uzleteo sa piste. Čekao ih je dug put do
beogradskog aerodroma.

33

UŽASNA PRIČA
On je vozio bicikl najbrže što je mogao po nepreglednoj banatskoj ravnici. I na njega verovatno niko ne
bi ni obratio pažnju da oko vrata, na srebrnom lancu, nije
nosio veliki pentagram. Vozači su prolazili pored njega
sa izrazom gađenja na licu.
Sa njegove strane puta, uz ivičnjak, ležalo je pregaženo mače. Leš je bio spljošten, gotovo spojen sa asfaltom. Pokraj njegovog beživotnog i sasušenog tela
obigravalo je drugo mače, verovatno njegov brat ili sestra. Vrtelo se u krug, mjaukalo, cvilelo, kao da je budilo
svog rođaka.
Ova ga je scena duboko pogodila. Stao je pored
mačeta razmišljajući da li da ga ponese kući. Ali ne. Pa
prošle godine dok je sa četrnaestogodišnjom devojkom
bio na moru susedi iz njegove stambene zgrade otrovali
su njegovog prelepog persijskog mačka Marka. Smetao
im je zato što je s vremena na vreme silazio sa četvrtog
sprata šestospratne pančevačke zgrade i jurio mačke po
dvorištu.
Nesrećno mače je i dalje bdelo nad telom svog
rođaka, s tim što bi povremeno pogledalo u njega i zamjaukalo. Mislilo je da će ga njih dvoje zajedno probuditi.
Ovo ga je podsetilo na nesrećni rat od pre pet godina. On se kao i svaki patriota odazvao vojnom pozivu,
obukao staru i iznošenu, skoro partizansku sivo-maslinastu uniformu, i otišao na Kosovo. Svašta je video i doživeo za tri meseca mini-rata. Imao je sreće. Kad god bi
naleteli na šiptarske odmetnike, kiša metaka je letela sa

34

obe strane, zrna su mu zujala oko glave, ranjavala njegove drugove, ali njemu nije zafalila ni dlaka s glave.
Više puta obišao je šiptarska sela, iz kojih njihovi žitelji
nisu izbegli, i u njima zatekao pustoš što je ostala iza bahate srpske policije i privatne vojske najvećeg beogradskog mafijaša. Gorele su kuće i čitava sela, a u onim
nezapaljenim deca su oplakivala svoje pobijene roditelje;
cvilela su misleći da će ih probuditi. Podsećali su ga na
ovo mače koje je upravo sreo.
On, otpadnik, čovek koji nikada nikoga nije sažaljevao, kako ne bi trošio svoju dragocenu bioenergiju,
želeo je da pomogne mačetu. Stajao je, međutim, poražen i bespomoćan.
Celog života doživljavao je poraze. Posle gimnazije upisao je Arhitektonski fakultet one godine kad se
završio rat u Bosni. Studirao je nešto više od godinu
dana. A onda su politički pigmeji iz vladajuće stranke
pokrali lokalne izbore. Počeli su višemesečni protesti
širom Srbije. Više od milion ljudi se svake večeri rugalo
režimu.
Došao je i taj nesrećni novembarski dan kada su
studenti sa Novog Beograda peške krenuli na protest u
centar grada. Zaustavili su saobraćaj na Brankovom mostu. Kad su se zatekli nasred mosta policija je blokirala
beogradsku stranu. Policajci, u punoj ratnoj opremi, dočekali su ih sa mržnjom u očima. Novobeogradsku stranu mosta zatvorili su ćelavi majmuni u crnim jaknama,
plaćeni batinaši iz vladajuće partije. Počelo je batinanje
kakvo on do tada nije video. Studenti, i momci i devojke,
budućnost ove zemlje, bili su gaženi kao stoka. On je
odlučio da ne dobije batine. Skočio je sa mosta u ledenu
novembarsku Savu. Izvadili su ga brodari misleći da je
35

samoubica. Pozvali su hitnu pomoć i policiju, od čijih je
batina bežao, i smestili ga na jednomesečni boravak u
psihijatrijsku bolnicu. (Na televiziji je javljeno da su
demonstranti napali policiju.) Izašavši na slobodu, napustio je fakultet.
Dve godine kasnije otišao je u rat. Kao inženjerac, uklanjao je mine koje su postavljali šiptarski
odmetnici i bio primoran da postavlja mine za njih. Imao
je prilike i da puca na odmetnike, jer su i oni pucali na
njega, ali nije znao da li je nekoga pogodio, kao što nije
znao da li je neko od tih nesrećnih boraca za slobodu
svog naroda, gledano iz njihove vizure, ili terorista, kako
ih je nazivala njegova raspadnuta domovina, nagazio na
neku njegovu minu. Jednom prilikom je vozeći kamion
pun eksploziva u zadnji čas pobegao od avionske rakete
sakrivši se u tunel. Imao je vrašku sreću. Ali nisu svi njegovi ratni drugovi imale sreće kao on.
Jedne prohladne aprilske večeri protiv-vazdušna
odbrana oborila je američki avion. Njegova pionirska inženjerijska četa, sastavljena od dva voda kojima je komandovao mladi poručnik, krenula je u potragu za
pilotom. Nije prošlo ni deset minuta a nedaleko od njih
spustio se američki helikopter. Kad su iz njega izašli
američki rendžeri, kao od stene odvaljeni, koji za jednu
vojnu akciju dobijaju honorar od oko deset hiljada dolara, mladi srpski rezervisti, koji su dobijali jedan hleb i
jednu konzervu mesnog nareska na četiri vojnika dnevno, nisu smeli ni da izvire iz svoje zasede. Rendžeri su
pokupili svog pilota, a poručnik je od straha okvasio i
kratke i duge gaće. On je tek tada shvatio koliko niko od
njih ništa ne košta. Njihovi preci nisu tako ratovali; istina, nisu ni ratovali protiv većeg dela čovečanstva. Dva

36

dana kasnije na njihov položaj pala je bomba i usmrtila
sedamnaest vojnika. Razneti udovi leteli su na sve strane. Njega je detonacija samo odbacila nekoliko metara
u stranu, tako da se nije ni ogrebao.
Iz rata se vratio mršav i oronuo. Režim je proglasio pobedu nad NATO paktom, bez obzira što je izgubio više od sedmine državne teritorije.
Na jesen su počele demonstracije protiv režima.
Ponovo su počela batinanja, no ovog puta i užasne uvrede od strane vladajuće oligarhije. On, koji nije imao nikoga u inostranstvu, za političke pigmeje bio je strani
plaćenik; on, koji je učestvovao u ratu, bio je domaći izdajnik; ljudi koji su se širom sveta zbog sitnica bunili
protiv svojih vlada i policiju gađali kamenicama i Molotovljevim koktelima, a neretko i pucali na policajce, bili
su demonstranti, dok je on za svoju vladu i policiju bio
terorista samo zato što je nosio majicu sa pesnicom i
bunio se protiv daljeg uništavanja države.
Maja meseca iduće godine za dlaku je izbegao
batine od policije. Bežeći od pobesnelih čuvara javnog
reda i mira, zadojenih mržnjom prema evropskoj Srbiji,
sakrio se u jedan pasaž, odakle je nemo posmatrao užasan prizor: pet-šest policajaca gazilo je jednog momka
od sedamnaest godina, dok su nedaleko odatle dva policajca, u proseku, tukla po jednu devojku pendrekom po
grudima. (Te devojke danas boluju od raka dojke.) Njegovi su se drugovi posle toga pitali kako su se ti policajci
ponašali prema šiptarskoj deci dok su imali pravo da
kroče svojom poganom nogom na Kosovo kad ovako
gaze srpsku decu usred Beograda. On je dobro znao šta
su sve radili.
Odlučio je da se pobuni protiv svega. Odrekao
37

se tradicije, svog naroda, svojih predaka, svojih nerođenih potomaka... Počeo je da nosi crnu odeću, veliki
pentagram oko vrata i da jedanput godišnje boravi na
psihijatriji, kako bi osetio da je živ. Postao je vuk samotnjak. Zamrzeo je ljude koji su ga odavno mrzeli. Politički pigmeji su uskoro zauvek otišli sa vlasti, ali on je
ostao takav.
Pet meseci pošto su najekstremnije „patriote koje
su pobedile NATO pakt“ ubile premijera Srbije, i kad je
srpska javnost već bila dobro upoznata sa nekim hladnjačama u koje su izvesni pripadnici policije nagurali
neke pobijene albanske civile, a onda ih pobacali u Dunav, ili pak zakopavali po ravnici u Batajnici, on se posle
više od trinaest godina obreo u najlepšem gradu na
hrvatskom primorju. (Doživeo je sitna maltretiranja na
granici zbog toga što je imao pasoš nepostojeće države,
kao da je on bio kriv za to. Nije mu bilo jasno kako su
seljaci u opancima u devetnaestom veku bili sposobni za
to da definišu državu i da tu državu poštuje ceo tadašnji
svet, a da mamini i tatini sinovi koji su se rodili u Beogradu i odrasli u najskupljim italijanskim cipelama nisu
sposobni da usvoje grb, zastavu i himnu današnje države.) Bio je jedan od onih neuspelih arhitekata koji su
raskrstili sa religijom ali ne i sa umetnošću; bio je veoma
zainteresovan za srednjovekovnu katoličku arhitekturu.
Ušao je u najveću dubrovačku katedralu i, pored slikovne zabrane fotografisanja, istaknute na samom ulazu,
zatražio da ga devojka fotografiše između dva reda
klupa. Tad ga je opomenuo strogi glas prisutnog svećenika: „Dečki! Zabranjeno fotografiranje!“ - „Ich nich
Verstand!“, odgovorio je on glumeći nemačkog turistu,
budući da je imao austrijske crte lica. „Nein fotogra-

38

fieren!“, bio je uporan crkvenjak. On je tada demonstrativno izvadio pentagram i pokazao mu ga rekavši: „Ich
bin Satanist! Das Verboten ist nich für mir!“ Zatim mu
je pokazao srednji prst. Isto je učinila i njegova maloletna izabranica. Eto šta je od njega učinio život u izolovanoj Srbiji. Dok god je živ mrzeće uniformisana lica.
Ove godine je letovao u Budvi. Obišao je pola
crnogorske obale i, između ostalog, po ko zna koji put u
životu posetio Cetinje. U zemlji njegovih predaka, u
njenoj prestonici, preko puta dvora kralja Nikole, na jednoj neuglednoj žutoj zgradi ugledao je čudnu zastavu.
Približio se i na ulazu u tu zgradu ugledao natpis: Ambasada Republike Kosovo. Iako nije imao ništa protiv
volje većine naroda koji živi na toj teritoriji, to ga je potpuno slomilo. Tu se njegova sećanja završavaju.
Stajao je nasred beskrajne banatske ravnice i
nemoćno posmatrao jedno zgaženo i jedno živo mače.
Na stotine automobila prošlo je pored njih troje dok je
on razmišljao da li da ga ostavi da i ono završi slepljeno
sa kolovozom ili da ga ponese kući. Uradio je ovo drugo.
Dok je nastavio da vozi bicikl prema gradu, mače se,
vireći iz ranca, pozdravljalo sa mestom svog rođenja,
porodične nesreće i iznenadne lične sreće.

39

MILOJKO I PROFESORKA
Amfiteatar je pun studenata. Profesorka nebeske
mehanike se svojski trudi da prisutnima objasni teoriju
ledenih doba. Student Milojković kašlje glasnije nego
što bi trebalo i ometa joj predavanje.
- Šta je kolega Milojkoviću? Začepljen vam je
usisivač?
Svi se nasmejaše.
- Cvrc Milojko! - dodade ona još i ovo.
- Štrc profesorka! - odgovori joj student Milojković.
Studenti se još više nasmejaše. Profesorka pocrvene i objavi da neko od njih dvoje mora da napusti prostoriju. On ne odreagova i ona to učini.
Profesorka koja ne poznaje pravne nauke smatrala je da ima puno pravo da se ispogani na Milojka, a
da se on ne ljuti, a da Milojko nema pravo da svrši na
profesorku.

40

BAKSUZOVA SREĆA
Jedan običan mali čovek je redovno igrao raznorazne igre na sreću. Jednog jutra je pošao da uplati loto.
Čim je prešao ulicu na glavu mu se ispoganila ptičica sa
najbližeg drveta.
Pobesneo je. Gađao ju je kamenčićima, naočigled prolaznika, i pratio ju je sve dok mu se nije izgubila iz vidokruga.
Te večeri je dobio šesticu.
Sutradan je podigao svoju obilatu nagradu. Bio
je ubeđen da mu je ptičica donela sreću.
I narednih sedmica, kad god bi išao da uplati loto, nameštao se ispod drveća, gde god bi video neku
pticu, ali ništa. Kupio je papagaja, pustio ga da leti po
dnevnoj sobi, trčao za njim i nameštao se pod njega, ali
ništa. Kućna ptica je prljala jedino njegov skupoceni
tepih.
I na igrama na sreću, takođe, nikad više nije
dobio ništa.

41

KOŠMAR
Tmurno i sumorno nebo spustilo se na zemlju.
Autobus se jedva probijao kroz maglu. Putnici kroz prozor nisu mogli videti ni kuda putuju.
On je sedeo negde u sredini. Bolesni i zaraženi
ljudi oko njega su kašljali, kijali i vodili besmislene razgovore. Pojedini putnici su smrdeli gore od onoga što se
oseti kad se prođe pored svinjca; njihova poluraspadnuta
tela bila su izvor i nosilac najtežih zaraza.
Autobus je najednom stao. Putnici se uznemiriše. On je bacio pogled kroz prozor i ugledao opšti metež. U toj gužvi zapazio je jednu ranjenu kučku koja cvili
dok je pomahnitali pas tuca u živu ranu.
Vrata se iznenada otvoriše i unutra upadoše do
zuba naoružani vojnici njemu nepoznate države. Započe legitimisanje putnika. Jadni ljudi ponašali su se kao
stado ovaca. Radili su sve po naredbi.
Vojnici isukaše noževe. Poče vriska i dreka. Komandant je u desnoj ruci imao polukružno sečivo, nalik
onom za sečenje bureka. Svi mahnito mahaše svojim
hladnim oružjem, kao da im je glavni cilj bio da zaplaše
putnike. I uspeli su u tome. Ljudi se zbiše jedni uz druge,
kao kokoši u kokošinjcu.
Počelo je klanje. Krv prsnu po volanu a vozačev
prerezani vrat nabi se na menjač. Krv putnika koji sedeše
na prvim sedištima prsnu po prozorima. Majke skrivaše
svoju decu u nedra, dok muževi svojim izmučenim telima pokušaše da zaštite svoje žene. Ono što je bilo najčudnije - niko nije ni pokušao da se odbrani; ljudi su bili
redom klani kao bespomoćne ovce. Glave, ruke i noge
42

razleteše se na sve strane, smrdljiva creva sa nagnječenim izmetom padoše na pód, a sve to upotpunjavala je
vriska i kuknjava bivših i budućih žrtava.
On je skočio sa svog sedišta rešen da ne umre
kao ovca. (U trenutku mu beše krivo što pripada narodu
koji je mnogo puta kroz istoriju bio klan a da nije pružao
nikakav otpor.) Jurnuo je pravo na krvnike. Gazio je
preko svežih leševa i ljudskih ostataka. Goloruk je trčao
pravo na isukan nož. U deliću sekunde čuo je kako preostali ljudi navijaju za njega. Osetio je kako im je pružio
bar lažnu nadu.
U očima mu samo blesnu odsjaj sa oštrog sečiva.
Nož je bio brz kao munja. Zario mu se u trbuh. Osetio je
neopisiv bol. Na rukama mu ostadoše okrvavljena creva.
Otvorio je oči i ugledao upaljena svetla iznad
svoje glave. Bol iz stomaka nije nestajao. U vazduhu je
osećao miris sveže ljudske krvi. Ležao je na krevetu. Ruke su mu bile vezane. Oko njega su obigravali ljudi u
belim mantilima.
Košmar je za njega izgleda tek počinjao.

43

KAKAV ODVRATAN DAN
Devetnaesti majski dan 2008. godine. Juče je
padala tuča (grad) veličine oraha i uništila drveće po
Singidunumu. Danas ceo dan opada mlado i zeleno lišće,
a ulice su prljave kao štala. Jedino je lepo to što je ponegde, recimo na nekim ulicama na Zvezdari, procvetala
crna lipa, ona koja obično prva procveta. Imao sam takav
osećaj, bojim se da na grešim, da je iz svake zgrade
pored koje sam danas prošao izbijao smrad bolnice, i to
duševne bolnice, smrad buđi i memle, smrad raspadanja
i propadanja. Nebo oblačno, kao da najavljuje reprizu
bombardovanja ledom od juče, a vrućina nepodnošljiva.
Prošle godine u ovo vreme Kitonja Šerifagić pobedio je
na Evroviziji i danas je, a i ovih će dana, cela Evropa biti
u Beogradu. Možda su baš zato danas ulice bile pune
policajaca koji su se ponašali skoro kao 90-tih. Bio sam
sâm, trebalo je da se sretnem sa jednim drugom „kod
konja“ i žurio sam kao sumanut. Kad ispred mene izleće
policijska patrola: jedan policajac čobanin (vidi mu se
po faci da je neki ovčar) i urbana policajka (možda rođena Beograđanka). „Dobar dan, građanine“, veli ona
zapovedničkim glasom. „Ličnu kartu molim.“ Ja joj dam
svoju jugoslovensku ličnu kartu. Ona je otvara, pregleda,
proverava... Traži da izvadim sve stvari iz džepova.
(Setih se kako su nas pre samo osam godina pretresali i
ponašali se kao stoka, a kako sada moraju da traže da
sami ispraznimo džepove.) Izvadih novčanik i mobilni
telefon. Zatim sledi pitanje da li sam osuđivan. Ja velim
da jesam 1999. i 2000. godine, zbog toga što sam nosio
majicu sa pesnicom na kojoj je pisalo OTPOR, i zato što
44

sam pišao na plakate SPS-a i JUL-a, kao i na postere
pokojnog Slobodana Miloševića i smrdulje Mirjane Marković. Policajka se blago nasmeja i upita me da li sam
osuđivan skorije. Ja velim da nisam, mada je možda i
trebalo da budem. „Zašto?“, uporna je ona. „Zato“ velim ja cinički - „što sam puno puta učinio ozbiljno
krivično delo, a i danas ću ga učiniti“ - „Kakvo krivično
delo?“ - „Pa upravo sada ću otići u javnu kuću i platiti
kurvi za seks, pošto drugačije ne mogu doći do seksa,
jer sam ružan i glup, i jer me niko neće. Ima za 50 eura
da je jebem uzduž i popreko.“ - „Tebi nije dobro!“ - „Šta
te briga kako je meni. Ali pod uslovom da mi stvarno
nije dobro, ili da si ti odlučila kako mi nije dobro, šta ćeš
da uradiš po tom pitanju?!“ Ona spomenu nekakvu bolnicu i ja joj odgovorih da nemam zdravstvenu knjižicu,
da je nikada neću imati, jer ne dam novac lekarima,
odnosno fašistima u belim mantilima, te da za mene postoji samo jedan lek: metak u glavu. Zapitah je da li će
ona da plati račun za tu bolnicu, jer ja neću, pošto nisam
sam zvao nikakve lekare, odnosno fašiste u belim mantilima, jer mi nisu potrebni. Rekoh da je možda trebalo
da budem uhapšen pre dve godine, kada sam kao jedan
od 1100 Crnogoraca iz Srbije glasao na referendumu u
Crnoj Gori, naravno za nezavisnu Crnu Goru, a samim
tim i za nezavisnu Srbiju. Pitao sam ih šta su oni uradili
za to da Srbija postane nezavisna država. Prebacih im to,
da su se oni pitali, da Srbija nikada ne bi postala država.
Oboje su pocrveneli, malo od sramote što se nisu pitali
u kakvoj državi žele da žive, a malo i od besa. A onda
izvadih pentagram, koji nosim oko vrata, sastavih palac
i kažiprst desne ruke, a ostale prste ispružih; stavih ruku
na čelo i spustih je na levo rame uz reč - „Potentia“ 45

zatim je stavih na desno rame uz reč - „Sapientia“ - i
vratih je na čelo izgovarajući - „Amor“. Zatim sastavih
obe ruke i izgovorih: „Ave Lucifer!“ Policajac čobanin,
verovatno papučić svojoj dragoj ženici, sve vreme ćuti,
a policajka mi reče, zapravo zamoli me, da ubuduće
biram reči kad razgovaram sa uniformisanim licima. Ja
joj na to odgovorih da me uniformisana lica uopšte ne
zanimaju, da ne želim da razgovaram sa njima, da su mi
se popeli na glavu na prelazu iz 1995. u 1996. godinu,
dok sam služio mizernu, jadnu i bednu jugoslovensku
vojsku, te da ne bih razgovarao ni sa njima da me nisu
zaustavili. Najzad, predstavih im se kao službena guzica,
koja nije uniformisano lice i koja nikoga ne zaustavlja
na ulici. Rekoh im da oni nisu nadležni za mene, jer ja
nisam njihov državljanin, da imam jugoslovensko državljanstvo, odnosno ličnu kartu u kojoj piše Savezna Republika Jugoslavija, i da ako hoće bilo šta od mene neka kontaktiraju ambasadu SRJ. Ona mi vrati ličnu
kartu i reče: „Slobodan si!“ - „Ostav! Naravno da sam
slobodan, čim obožavam Lucifera!“ Ave LCF!

46

DANAS SAM BIO NEŠTO MNOGO BESAN
Danas sam bio nešto mnogo besan i svoj bes sam
iskalio na ljudima koji mi nisu bili ništa krivi. Šetao sam
najprometnijom pešačkom ulicom u gradu i raspravljao
se sa jednim drugom oko jedne devojke. Negde pored
jednog kandelabra neki momak je grlio neku devojku. I
baš kad je hteo da je poljubi ja mu dobacih: „Nemoj da
je ljubiš!“ - „Što?“ - „Sinoj nam je pušila obojici!“ „Jeste, bez svakog!“, dodade Peko. „Obojica smo je tucali!“ Mi nastavismo naš put sa malo manje rasprave a
sa malo više smeha. „Ne znam ko su ovi ludaci!“, pravdala se ona. „Zakuni se!“, vikao je momak. „Zakuni se!“
Njihovi glasovi su se ubrzo izgubili u ogromnoj gužvi,
tako da nastavak njihove poslednje svađe više nismo ni
čuli...

47

POBEDIO ME JE
Jednom, negde na Internetu, gde sam se pohvalio
kako sam najveći provokator, a tu titulu nezvanično nosim preko petnaest godina, napisao sam kako bih voleo
da neko naškraba nešto luđe od mene.
Obično se ne bi dogodilo da me iko nadjača. Ali
nikad ne reci nikad.
Javi se neki Mađar iz Subotice, satanista, čak se
i sam tako izjasnio, i napisao je sledeću priču.
Naime, leži on tako sa svojom ženom i malim detetom na velikom bračnom krevetu. Dete je između njih.
Njemu se prijebe i on navali na ženu kao besan pas. I dere on nju tako neko vreme, kad se probudi dete i zaplače.
A on ni pet ni šest, prestane da vodi ljubav sa njenim telom, jer nikada nije vodio ljubav sa njom kao osobom,
već samo sa njenim telom, i onako, u magnovenju, želeći da svrši ženi po stomaku, zapravo svrši sopstvenom
detetu na lice.
Možete zamisliti kako je bilo ostalim posetiocima te Internet stranice kad je meni kao perverznjaku bilo
muka?
A moj dobar drug, takođe perverznjak, veli:
“Ovaj je totalno fiju.”
Toliko o tome. I sad mi je muka. Fuj.

48

PITER I POŠTENI LOPOVI
Petar je više od tri decenije živeo i radio u
Kanadi. Tamo su ga zvali Piter. Otišao je u penziju i
početkom novog veka i milenijuma vratio se u svoj
zavičaj u Srbiji. Njegov sin jedinac je rođen i odrastao u
Srbiji, gde je i ostao, one godine kad je Petar otišao „trbuhom za kruhom“. U Kanadu kod oca nikad nije
dolazio.
Piter je u zavičaju, ili starom kraju, kako je on to
voleo da kaže, dobio nadimak Amerikanac, bez obzira
što nikada nije živeo u Americi. To mu nije smetalo, jer
nije imao živaca da zemljacima objašnjava razliku između Amerike i Kanade.
U Srbiji se posle silnih izgubljenih ratova i ekonomskih poteškoća, sankcija i bombardovanja, a najzad
i građanske revolucije, živelo dosta teško. Ali Piter je bio
siguran da je mrak ostao u prošlosti i da njegovu staronovu domovinu čeka svetla budućnost.
Za prvo vreme stanovao je u kući svog sina.
Nameravao je da mu kupi novu kuću, a on da ostane u
staroj, te da i sebi i njemu kupi novi automobil. Tragao
je po oglasima, raspitivao se po kraju, tražio, birao... i
na kraju našao.
Sutradan je otišao u Beograd, u centralu jedne
velike evropske banke, da podigne deo ušteđevine. Ceo
dan je imao utisak da ga neko prati i bio je dosta nepoverljiv prema ljudima.
Kući se vratio kasno uveče. Umoran, kao prebijen pas, legao je u krevet. Čim je sklopio oči u njegovu
sobu upadoše tri visoka i široka maskirana muškarca sa
49

pištoljima u rukama. Delovali su odlučno i agresivno.
Rekli su mu da znaju koliko je tačno novca danas podigao u banci i da je bolje da im dâ sve do zadnjeg eura,
da mu ne bi polomili ruke i noge. On isprva nije znao
kako da reaguje, jer je bilo očigledno da su dobro obavešteni i da znaju sve. Zatim ih je molio da mu ostave bar
jedan deo, da kupi sinu automobil za rođendan. Ali nije
pomagalo. Oni su bili uporni: ili sav novac - ili mu lome
ruke i noge.
Nije imao kud. Pridigao se iz kreveta i dao im
svu danas podignutu gotovinu. I oni su lepo izašli iz kuće
ne povredivši ga.
Ostao je sâm, ne znajući šta da radi. „Pošteni lopovi“ odneli su deo njegove ušteđevine, tako da je ispalo da je godinama u tuđini radio za njih. Prihvatio je
poraz znajući da ne može nikoga da tuži, jer nema nikakvih dokaza o provali, a i bojao se policije koja je za
vreme režima balkanskog kasapina progonila sopstvene građane. Pomislio je čak i da je neko iz banke dojavio
otmičarima, jer su znali kolika je suma novca u pitanju.

50


Related documents


plur 1
plur 9 10 web
lanak
hrono zdrava ishrana
plur 3
krizmanici pitanja i odgovori

Link to this page


Permanent link

Use the permanent link to the download page to share your document on Facebook, Twitter, LinkedIn, or directly with a contact by e-Mail, Messenger, Whatsapp, Line..

Short link

Use the short link to share your document on Twitter or by text message (SMS)

HTML Code

Copy the following HTML code to share your document on a Website or Blog

QR Code

QR Code link to PDF file Kolizija.pdf