Hirurg, Bojan Vucenovic (PDF)




File information


Title: Hirurg
Author: Bojan Vucenovic

This PDF 1.5 document has been generated by www.convertapi.com, and has been sent on pdf-archive.com on 14/10/2017 at 22:24, from IP address 92.241.x.x. The current document download page has been viewed 565 times.
File size: 1.46 MB (193 pages).
Privacy: public file
















File preview


Свака сличност са стварним личностима,
догађајима и локацијама у овом тексу
потпуно je СЛУЧАЈНА.
Аутор

©
Бојан Вученовић

ХИРУРГ

К

ао и сваког јутра, устао сам и обавио личну хигијену. Посебну пажњу морао
сам да обратим на нокте јер, као пластични хирург, морао сам да имам
беспрекорно однеговане руке. Нико не би веровао колико је то битно у мојој
струци, али истина је: нико не верује хирургу са неуредним ноктима. Поред тога,
нисам смео имати необријано лице. Стога сам се бријао свако јутро, не прескачући
ниједну длачицу, ма како она мала била. И моје одело морало је бити чисто, без
флекица, а то ми је, морам признати, било најтеже испуњавати. И за сасвим
једноставна прања веша био сам неспособан! Сваки пут кад је требао да се пере
веш, морао сам га уредно слагати и носити у хемијску чистионицу. Најлакше ми је
било навече припремити прљав веш, па га изјутра понети, када пођем на посао.
Тако је било и овог јутра. Покупио сам врећицу с одећом и пошао. Становао сам на
трећем спрату пансиона који је држала средовечна госпођа, удовица, чији је муж
умро од прекомерног испијања алкохола. Звала се Споменка Косић и свако ме јутро
чекала поред излазних врата, са замотуљком у коме се налазио мој доручак у једној
руци и златним крстом у другој, којим ме је благословила. Сваки пут бих је као
мајку пољубио и тек тада излазио на улицу.
Био је то свакодневни ритуал који се поштовао и који је од првих дана мог
становања код ње на неки начин наметнут, јер, иако ме је вољела као сина, ја сам
ујутро журио и њено благосиљање пожуривао.
У клиници су ме чекали моји пријатељи, колеге с којима делим добро и зло. Нас
пет доктора и десет сестара бринуло се о пацијентима. Клиника је имала четрдесет
кревета, али никада сви иису били попуњени. Пластичне операције су скупе и не
покривају се здравственим осигурањем, осим у случајевима тешких несрећа; тада
бисмо сви запели и спасавали што се спасити могло. Често нисмо имали среће;
долазили су нам безнадежни случајеви. Најтеже би нам било када бисмо сазнали да
је неко од наших "пропалих случајева" извршио самоубиство.
Незадовољни својим изгледом, често би свршили на вешалима или би исекли
вене. Многи би, исто тако, били задовољни својим изгледом, па би, поред редовних
рачуна, доносили и богате милоште, често и у новцу.
– Данас нас чека гадан случај, Роберте – рече ми Драган, мој колега.
– Шта је рећи?
– Опекотине другог степена по лицу, рукама и ногама. Синоћ је избио пожар у
једној згради у мом комшилуку – рече Драган суморно, обрушавајући се на кожну
"Ктитор" фотељу.
– Забога... Је ли било страдалих?

-2-

– Нажалост... Једно дете није преживело... Тровање карбон-моноксидом. Остало
је само у соби, док је стан горео. Када су ватрогасци стигли, већ је било касно.
Проклети живот! Зашто га заправо и живимо...
– Открио си топлу воду! Данас се тако лако умире и живот не вреди једне паре...
Боље да се спремимо за ту операцију.
– Заказана је за десет часова. Чекамо налазе.
– Да. Питање је да ли ће моћи да преживи операцију, ако је дошло и до тровања
крви...
У десет часова доведоше једну младу жену, двадесет две-три године, рекао бих,
са гадним опекотинама. Бунцала је од болова, иако је већ примила аналгетике.
Ускоро ће примити нешто јаче, нешто што ће је успавати и тиме умногоме
олакшати наш посао – анестезију.
Под јаком светлошћу рефлектора, њено тело на операционом столу изгледало је
као да је мртво, као да је та девојка већ напустила овај свет, а њен дух сад стоји
изнад наших глава и смеје се... Одагнах ту мисао и спремих се за операцију.
– За ово нам неће требати "Ботокс"! – иронично је приметио др Келечевић, један
од мојих колега, међу нама најстарији.
– Мислим да би овдје "Ботокс" изазвао болна затезања коже.
"Ботокс" смо најчешће користили, поред липосукције. То је средство за промену
"фацијлне графике", како је др Драган волео да се изрази, а аплицира се
једноставно – иглом. Липосукција је, с друге стране много компликованији
хируршки захват, који мора да се изводи брзо и опрезно, а за тај посао ја сам био
највећи стручњак.
Након три часа били смо готови. Прали смо руке и припаљивали цигарете. Др
Божанић сипао је крушковачу, домаћу ракију коју је сам пекао у родном селу у
Црној Гори.
Пили смо, а било ми је невероватно да неко сад осећа грозан бол по целој кожи,
док ми овдје лочемо као у кафани, као да нас се све то не тиче и не дотиче нас.
Ракија ми је, морам признати, пријала. Као и увек након операције, уосталом. Први
сам започео разговор.
– Највише мрзим овакве случајеве, кад ми се на столу нађе онако згодна девојка,
а мало је наде да ће поново бити лепа као пре.
– Навикавајте се, колега. До сад би требало да сте се навикли на овакве ствари.
– Могу да разумем да се срања дешавају, али никада, баш никада, нећу огуглати
на то! – У својој глави био сам решен да учиним све што је било у мојој моћи да тој
девојци вратим пријашњи сјај, иако сам знао да је то веома тешко и да, пре свега,
кошта цело богатство. Али то никако нисам смео рећи осталима. Прозвали би ме
разним именима.
-3-

– И не морате огуглати. Овако нешто не дешава се тако често, а и ви ћете ретко
присуствовати још некој оваквој операцији.
Знам да је мислио на моју специјалност, али ја нисам био способан само за то.
– Изненадили бисте се када би сте знали за шта сам све способан! Оно малопре
није било тешко, с хируршке стране гледано. Само сам мало осетљив, то је све.
– Сви смо мало осетљив после оваквих операција! Али ипак не трућамо
глупости! Боље попиј још једну. Хоћеш ли да запалиш нешто право?
У руци је држао двадесетак центиметара дугу цигару, дебелу као ракијска
чашица. Волео сам такве ствари и радо сам је узео. Припалих. Ароматични дим
испуни просторију за одмор особља клинике. У тој просторији налазили су се сви
они луксузни апарати какви се само замислити могу: телевизор са кабловском
телевизијом, кафеапарат, интернет преко кабловске телевизије, најбржи у граду,
дигитална опрема за снимање и посматрање операција, те још много тога чему
нисам ни знао намену. Многи технички уређаји нису још били ни распаковани јер
није било техничара који би их поставили у операциону салу. Морали смо чекати
стручњаке из иностранства.
Код нас је увек тако. Прошле године "Бањалучка пивара" је градила ново
постројење за пуњење пива. Комплетна машинерија беше произведена у Немачкој,
па се морало чекати на "Швабе", који су једини били у стању да поставе оно што су
инжењери нацртали.
Моја цигара је догорела до златног прстена са овалним печатом на ком је била
утиснут некакав грб какав још никад нисам видео; вероватно грб Кубе, али нисам
био сигуран. Угасио сам је у огромној кристалној пепељари, на чијем је дну био
знак светске фармаколошког савеза: змија сам палацавим језиком која су успиње уз
некакав суд.
Времена за одмор није било много. Следећи пацијент био је нешто лакши
случај. Али ништа јефтинији! Од оваквих пацијената наша клиника је живела:
вечито незадовољан својим изгледом, човек би нешто мењао; нос, уши, боре око
очију, продужење гениталија, затезање коже... А најчешће операције биле су везане
за мени најлепши део женског тела: груди и уградња силиконских уметака!
Тргнух један коњак да би ми руке биле мирне и упутих се у операциону салу.
Мушкарац четрдесетих година лежао је на столу, припремљен за липосукцију; моју
специјалност! Имао је сто седамдесет килограма, а био је висок тек метар и
шездесет! Изгледао је као буре! Укључисмо машине и уђох у његово трбушну
шупљину са сисаљком. Сала је било много па се операција одужила. Ноге су почеле
да ме боле. Био сам забринут за пацијентову сигурност и направих паузу. Погледао
сам анестезиолога. И њему је било јасно да сам предуго на ногама, па настави
дозирање.
Морао сам сести. Лева нога ми је потпуно утрнула, а у десној сам осетио
реакцију мишића: тресла се као прут на ветру. Ускоро сам био спреман за наставак.
-4-

Устао сам и довршио посао. Исцедио сам око десетак килограма масног ткива.
Човек је изгледао као балон којем недостаје ваздуха, кожа му је била таласаста, а
стрије су почеле да се назиру. Ускоро ће прекрити цео стомак.
Тога дана сам имао још три операције, а онда сам пошао у обилазак пацијената.
Прво сам отишао девојци која је имала опекотине.

Соба у којој је лежала имала је одличне услове за постоперативне пацијенте.
Климатизована и технички опремљена,омогућавала је брз опоравак. На креветусу
се могли подизати узглавље или ноге, по потреби, што је пацијент сам себи
намештао даљинским управљањем. На истом даљинском управљачу биле су
команде за телевизор и радио, као и за позив медицинске сестре. Свака сестра је
имала нешто попут пејџера, на коме се исписивао број собе и кревета са ког је
пацијент упутио позив, тако су оне могле стизати у најкраћем року. Толико су се
испраксале да већ по броју собе знају шта ком пацијету треба, па би узимале лекове
и завојни материјал на путу до пацијента, што је била огромна уштеда времена!
Пацијенткиња је лежала у полуседећем положају и тешко дисала. Приђох јој.
Обавио сам добар посао са завојем, помислих.
– Госпођице Јелена, јесте ли добро? – упитах је.
Јецала је.
Прегледах јој дисајне путеве. Све је било у реду.
– Осећате ли болове?
– Ја... Хоћу да се убијем... Ко ће ме хтети овакву?
– Будите јаки, Јелена. Није све тако црно. Ево, за прву руку, ја ћу се старати о
вама.
– То кажете сваком свом пацијенту!
– Истина. Кажем, али и стојим иза својих речи. Никада никога нисам оставио на
цедилу, па нећу ни вас. Уосталом, вама су тек двадесет две, имате још времена на
претек!
– Може бити, али овакву ме нико неће хтети... – наставила је песмицу.
– Слушајте – био сам сит њених жалопојки – ја ћу вам вратити пријашњи изглед
ако престанете са тим "нико ме неће хтети".
– Ви то можете? Не верујем вам ни речи.
– Ово је клиника за корективну и пластичну хирургију. Зар то не значи да ми,
овде, то можемо. Ја сам део стручног тима. Да вам се представим: др Роберт Грбић,
специјалиста пластично – реконструктивне хирургије.
– Јелена Погорац... Дакле, ви имате средства и знање да ми вратите пријашњи
изглед.
-5-

– То сигурно, а можда чак и нешто више.
– Више?! Бићу срећна ако ми се врати пола мог пријашњег изгледа!
Рекла је то веома ироничним тоном. Као да није веровала да је то могуће. Било
ми је јасно да је депресивна, али толика неверица у двадесетпрвом веку била је знак
дубоке депресије. Морао сам је наредних дана припазити како не би учинила неку
глупост. Ни ја нисам био сигуран како ће њено лице изгледати када се завоји скину;
то није нико могао да предвиди. Али, могла се надати, стрпљиво чекати и што боње
провести време у овој добро опремљеној клиници.
Отишао сам даље, следећем пацијенту, прегледао мушкарца којем сам вршио
липосукцију; он је био у реду, па наставих даље – даље, следећи пацијент, следећи
пацијент. То ми је посао и није ми тешко обављати га. Лакше ми је било шепурити
се по клиници, по собама у којима су лежали моји пацијенти, ћаскати с њима и тако
проводити време, него бити затворен у увек некако одбојној оперативној сали, на
коју сам одавно навикао, али ми је у њој увек било некако хладно. Много милије и
одморније сам се осећао када су операције већ било готове; преостајало ми је само
да слушам пацијенте и да вођен њиховим интуицијом, учим занат. Они су ми
одувек били звезда водиља у мраку медицине. Иако се много о медицини зна,
пацијент је увек тај који ће вам тачно рећи шта осећа, шта би, можда, требало да се
уради и на који начин.
– Роби, шта си планирао за вечерас? – упита ме Драган.
– Ништа посебно. Зашто?
– Хајде са мном. Нешто ћу ти показати.
– Нисам заинтересован, ако планираш да ме водиш да пијанчимо.
– Не. Нешто друго је по среди, видећеш. Идемо?
– Добро. Пресвуцимо се. Моја кецеља се данас накупила разних мириса.
Вече се полако спуштала на град, ускомешан саобраћајем, пун смога и устајалог
ваздуха. Ветра, који би донео дашак свежине, није било. Зној са коже није се
испаравао, влага у ваздуху није то дозвољавала. Моја марамица, након само десет
минута проведених на тој врућини, потпуно је била мокра. Сео сам у његов
ауто,"форд фиесту" и везао појас. Полиција у овом граду не прашта.
Крнусмо. Нисам размишљао ни о чему. Драган је пустио некакву музику; рејв,
објаснио ми је – уопште ми се није допало. Електронска музика, праћена
електронском ритам секцијом. Неке прелазе жив створ не би могао да одсвира ни
дрогиран; толико беху брзи. Бар није била сувише гласна.
Као да је чуо моја размишљања, Драган ми се обрати.
– Ово и не звучи добро ако није гласно, зар не? – То није било питање, само
закључак. Чуо сам како је кврцнуо неки невидљиви прекидач; Драганова рука била
је завучена негде испод волана. Одједном, многоструко појачана, музика доби нову
димензију. Басови беху продорни и моћни, а високи тонови ублажени како не би
-6-

сметали и изазивали физичку бол. Средњи тонови крили су у себи фреквенцију која
је терала на плес. Драган је био у праву. Рејв заиста постаје добар када се слуша
гласно.
– У праву си – продерах се да би ме чуо. – Стварно звучи боље када се појача,
али ја нисам у стању да дуго трпим толике децибеле. Боље стишај. Још боље, пусти
нешто друго.
– ОК. Разумем да ти смета. Ниси навикао на ово. – Он искључи појачало.
Потражио је неку музику на радију, па када је нашао некакав хип-хоп поново
појача. – Run DMC – објасни ми. – Добри, стари момци. И данас их више волим од
новије музике. Некада сам само њих слушао.
Стали смо испред неког локала, након што смо десет минута тражили место за
паркинрање. Изашли смо и поново осетили спаран ваздух. Зној ме проби истог
трена. На сву срећу, локал је имао снажне клима уређаје, постављене на сваком
углу. Било их је бар десетак. Нашли смо слободан сто и сели. Тек што смо се
раскомотили, пред нама се створи девојка у краткој сукњици и припијеној мајици,
без грудњака. Њене брадавице стршале су као меци калиибра девет милиметара.
Носила је металну тацну у руци и питала нас шта ћемо попити. Моје очи остале су
приковане на њеним грудима. А онда јој погледах лице и схватих: – силикон! Та
девојка била је моја пацијенткиња, а сада сам видео да сам урадио фантастичан
посао. Једва сам сопствени рад препознао.
– Ми се знамо, зар не? – упитах је у нади да ће ме се сетити.
– Како да не, драги мој докторе. Погледајте их само! – Помиловала се по дојци
слободном руком. – Уопште се не примећује да су силиконке.
– Да. Али, интересује ме једна ствар: како то да радиш овде, а платила си
онолики износ за соју корекциону операцију?
– Видите, драги мој докторе, овде је плата сјајна! У три месеца сам отплатила
трошкове операције и сада живим као принцеза! – Њено лице је сијало. Видело се
да је задовољна својим животом. Наставила је с истом неусиљеном љубазношћу. –
И није ми тешко радити овде. Гости су углавном богати и остављају мастан
бакшиш; од њега живим, а од своје плате купујем крпице и штедим за будуће
инвестиције.
– Видим да си свој живот одлично испланирала. Ти си разборита девојка.
– Нисам баш толико разборита.
– Зашто?
– Заљубила сам се! А њему смета што радим овде; не знам шта ћу с њим!
– Донеси нам по велико точено пиво, па ћемо ти рећи – предложи јој са
широким осмехом Драган.
– Омах – са истим таквим осмехом она му узврати и оде да донесе пиво.

-7-

У кафићу није било мојих познаника. Они нису припадали елитном друштву
које је овамо свраћало. Цене у локалу беху астрономске; то је сваког оног ко је
држао до свог новца држало подаље. Ипак, локал је био пун. Нисам био начисто
зашто ме је Драган довео у ову лоповску пећину. Он је често погледао на свој
часовник, последњих пет минута бар десет пута; очигледно је некога чекао. Очито,
Драган је нешто крио од мене, али ја никако нисам могао да докучим о чему се
радило. Када смо се куцнули и када сам отпио први гутљај пива, приметих две
веома згодне девојке, готово исте, великих округлих груди и дугих и лепо
извајаних ногу. Носиле су шортсеве и кратке беле кошуљице. Биле су запањујуће
лепе; преплануо тен, много накита који је блештао на светлости многих
халогенских светиљки. Одлучим корацима ступале су ка нашем столу. Са широким
осмехом који је показивао низ прекрасних зуба, упиташе да ли је слободно,
претходно се рукујући с нама. Све ми постаде јасно.
– Због њих две си ме, дакле, довукао овамо?! Свака ти част; девојке су заиста
феноменалне.
– Зар нису? Погледај их – како јаје јајету! Ипак, карактери су им различити.
Једна је готово увек радосна, а друга понекад падне у тешку депресију. Тада зна да
ломи све пред собом, не мислећи о сутрашњици. Ако си баксуз – запашће те она.
Ако ниси...
Седели смо и испијали чашу за чашом. Разговор је текао као по лоју. Било ми је
тешко да изаберем с којом ћу насамо да проведем вече. На крају, било ми је
свеједно. Договорио сам се са оном која је седела поред мене. Наћи ћемо се овде у
пола десет вечерас. Затим су отишле врцкајући својим стражњицама. Било је то
милина гледати.
Драган ми је давао знаке. Савршено сам га разумео.
Нисам смео себи да дозвољавам да ме нека девојка види у истом оделу два пута
у току дана, па сам отишао кући да се пресвучем. У пансиону је владало неко чудно
расположење, као да се нешто померило из свакодневне колотечине. Госпођа
Косић, чистила је стакло на улазним вратима. Кружним покретима трљала га је
крпом, свако мало прскајући средством за чишћење. Моја станодавка,
кућевласница, жена густе црне косе, кошчата лица с малим црним брчићима,
добричина и човекољуб, била је једна од оних жена које су сматрале да је чистоћа
пола здравља. Имала је и малу дневну светковину: чај с румом. Своју служавку,
Јелену Борковић, често је терала да се пентра по мердевинама како би докучила
најудаљеније углове да би их почистила. Једном приликом, док је чистила један
угао на плафону, изнад степеништа, тако висок да га ни кошаркаши не би могли
дохватити, пала је и сломила подлактицу. Била је на боловању само два дана.
Вратила се на посао како њених четворо деце не би умрло од глади.
-8-

Темељитост госпође Косић у чишћењу прашине, била је пословична – свако ко
би и помислио да станује код ње морао је да испуни један услов: да има усисивач!
Осим тога, у њеном пансиону могли сте примати госте у свако доба. То је био
главни разлог зашто сам се одлучио да станујем код ње. Нисам могао ни дана да
издржим а да ми неко од пријатеља или пријатељица не дође. Често смо знали
остајати и до зоре, играјући разне друштвене игре, електронске или неке друге.
Одабрати одећу у мом ормару није било лако. Све што сам планирао да носим
држао сам на једној фотељи. На њој ништа нисам пронашао. Морао сам, дакле да
копам по ормару, а то је значило пеглање. Одабрао сам кошуљу и хлаче. Бела,
једноставна кошуља са извазеним црвеним кормилом, сидром и крстом – знацима
које сам увек различито тумачио. Кормило ми је у свему томе било
најнеразумљивије: никада нисам схватио његово право значење; за друга два сам
био сигуран да представљају сигурност и веру. Био сам прави стручњак у пеглању,
па сам убрзо завршио и обукао се. На ред је дошао избор кравате. Имао сам их
свега четири, па ми није било нарочито тешко да одаберем ону омиљену. Закачих
на њу златну копчу, која је била и украс и штипаљка – спречавала је да ми кравата
упадне у тањир.
Изашао сам на улицу. Много људи већ се шетало, а ја сам се међу њима осећао
као да им припадам. Понекад сам имао осећање да сам странац у овом граду, граду
зеленила и лепих жена јер, знало се десити да и по неколико пута прокрстарим
Господском улицом, а да не сретнем ниједно познато лице. Тада бих се депресиван
враћао кући и ишао раније на починак. Овог пута имао сам састанак са једном од
љепших девојака, оних којима се мушкарци често боје прићи. Једном ми је једна
пријатељица, звала се Данијела, рекла да јој мушкарци уопште не прилазе, а била је
једна од најлепших и најзгоднијих девојака које сам познавао у то време.
Једнопставно, било их је страх. Нису знали како да јој приђу, сматрали су да таква
девојка има момка и да је ризик приласка био неисплатив, а она је била сама и
тужна; нико није смео да јој приђе и упути јој банални позив на кафу. Онда се
оканила застарелих конвенционалних и глупих ставова и кренула у напад: пришла
је првом момку који јој се свидео и села поред њега. Започела је разговор о времену
и сада је у браку с њим и има двоје деце.
Десет часова. Требала би сваког часа да се појави. Договор је био пола девет, а ја
сам чекао испијајући кафу и кока-колу. Чекање. Пепељара се полако пунила, а мени
је било све јасније да она неће доћи. И баш када сам хтео да одем, појави се на
вратима, сва препланула и у минималној одећи. Фризура јој је била беспрекорна,
чинило се да ни ураган није могао да је поквари. Немарно је пришла мом столу и
села. На памет јој није пало да се извињава због четрдесет пет минута закашњења;
не, питала је само где је јеловник и при том рекла да је гладна као вук.
Одлучио сам се да јој дам шансу, те пристадох у својој глави да испитам ову
девојку. Прва процена ће да следи по њеној наруџби. Као што сам и мислио:
-9-






Download Hirurg, Bojan Vucenovic



Hirurg, Bojan Vucenovic.pdf (PDF, 1.46 MB)


Download PDF







Share this file on social networks



     





Link to this page



Permanent link

Use the permanent link to the download page to share your document on Facebook, Twitter, LinkedIn, or directly with a contact by e-Mail, Messenger, Whatsapp, Line..




Short link

Use the short link to share your document on Twitter or by text message (SMS)




HTML Code

Copy the following HTML code to share your document on a Website or Blog




QR Code to this page


QR Code link to PDF file Hirurg, Bojan Vucenovic.pdf






This file has been shared publicly by a user of PDF Archive.
Document ID: 0000685453.
Report illicit content