Фридрих Ниче ЗАРАТУСТРА

Фридрих Ниче ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ЗАРАТУСТРА КЊИГА ЗА СВАКОГА И НИ ЗА КОГА 1  ПРВИ ДЕО ЗАРАТУСТРИН ПРЕДГОВОР 2  1. Кад је Заратустри било тридесет година, напустио је свој завичај и језеро свога завичаја, и отишао је у гору. Ту се напајао својим духом и својом самоћом, и није га то уморило за десет година. Али се напослетку измени његово срце – и једно јутро устаде у рану зору, стаде пред сунце и овако му је говорио: »Велико светило небеско! у чему би била твоја срећа, да немаш оних којима сијаш! Десет година пењало си се амо к мојој пећини: ти би се заситило било своје светлости и овога пута, да није мене, мога орла, и моје змије. Него ми смо те ишчекивали свакога јутра, узимали смо од твога обиља и благосиљали те за њ. И гле! Ја не знам куд бих са својом мудрошћу, као пчела која је накупила превише меда; осећам потребу да се према мени руке шире. Хтео бих да поклањам и удељујем, све док мудри међу људима не нађу насладе опет једном у својој лудости, а сиромашни опет једном у своме богатству. Тога ради морам се спустити у дубину: као што ти то чиниш вечером, кад падаш за море па још и доњем свету понесеш светлости, ти пребогато светило небеско! Ја морам, као ти, пасти и заћи, како то зову. људи, ка књима бих да се спустим. Благослови ме дакле, ти мирно око, што без зависти можеш да гледаш и превелику срећу! Благослови пехар који се прелива, да би вода из њега златна потекла, и на све стране разнела отсјај твога миља! Ево! Овај пехар хоће да опет остане празан а Заратустра хоће да опет постане човек.« – Тако отпоче силазак и пад Заратустрин. 2. Заратустра сиђе сам доле низ брдо, и нико га не срете. Али када је ушао у шуму, обрете се пред њиме један старац, који је изишао био из своје свете колибе да накупи корења по шуми. И старац овако проговори Заратустри: »Није ми непознат овај путник: пре више година пролазио је он овуд. Звао се Заратустра, али се сада изменио. Тада си носио свој пепео на брег: а сада зар носиш ватру своју у долине? Зар се не бојиш казне којом се казни паликућа? Да, сад видим да је Заратустра. Бистро је њега око а на уснама му не скрива се гађење. Та корача ето као играч! Изменио се Заратустра, дететом је постао Заратустра, пробудио се Заратустра: шта би ти сада код оних који спавају? Живео си у самоћ и као у мору, и море те је носило. Вај, ти хоћеш зар да изађеш на копно? Вај, ти хоћеш опет сам да пратиш своје тело?« Заратустра одговори: »Ја волим људе.« »А чега ради, рече светац, дођох ја у шуму и у пустињу? Зар не стога што сам одвише 3  волео људе? Сада волим Бога: људе не волим. Човек ми је работа сувише несавршена. Љубав према човеку убила би ме.« Заратустра одговори: »Шта ја то говорах о љубави! Ја поклон носим људима.« »Не дај им ништа, рече светац. Боље им још нешто одузми па понеси с њима скупа – то ће им највише годити: само ако и теби буде годило! А ако им баш хоћеш да даш, не дај више него милостињу, и пусти да и то још просе!« »Не, одговори Заратустра, ја не делим милостиње. За то нисам доста сиромах.« Светац се насмеја Заратустри и настави овако: »А ти гледај да ти бар приме твоја блага! Немају они поверења у пустињаке, и не верују да долазимо да делимо дарове. Наши им кораци одвише усамљено одјекују кроз улице. И као кад ноћу у својим постељама чују некога где хода, много пре него што се сунце родило, тако се они тад питају у себи: куда ће то лопов? Не иди к људима већ остај у шуми! Боље још иди к животињама? Зашто нећеш да си овакав као ја, – медвед међу медведима, птица међу птицама?« »А шта то ради светац у шуми?« питаше Заратустра. Светац одговори: »Правим песме и певам их, и правећи песме смејем се, плачем, и гунђам тако хвалим Бога. Певањем, смехом, плач ем и гунђањем хвалим Бога, који је мој Бог. Али шта је то што ти носиш нама на дар?« Када је Заратустра чуо ове речи, одмахну руком и реч е: »Шта бих могао ја вама дати! Него пустите ме да што пре одем, да вам не бих што узео!« – И тако се растадоше један од другог, старац и човек у пуној снази, смејући се баш као што се смеју два дечака. А кад остаде Заратустра сам, овако је говорио у своме срцу: »Да ли је то могућно! Овај стари светац у својој шуми још ништа не зна о том, да је Бог мртав!« 3. Када је Заратустра дошао у први град, који лежи до шуме, нађе ту мноштво света искупљена на пијаци; јер се разгласило било, да ће се видети један играч на конопцу. И Заратустра проговори светини овако и рече: Хоћу да вас учим шта је то натчовек. Човек је нешто што треба превладати. Шта сте ви учинили, да бисте га превладали? Сва бића досад створила су нешто више од себе: а ви зар хоћете да будете осека те велике плиме, рађе још да се поново вратите к животињи него да превладате човека? Шта је мајмун за човека? Створ за потсмех или болан стид. И исто то биће човек за натчовека: створ за потсмех или болан стид. Ви сте прешли пут од црва к човеку, али је у вама много још остало црв. Некада сте били мајмуни, а човек је још и сада више мајмун него икоји мајмун. 4  Онај што је најмудрији међу вама, и тај је тек двојство од биљке и сабласти. Али ја вам не кажем, да постанете сабласти или биљке. Него, ја хоћу да вас учим шта је то натчовек! Натчовек је смисао земљин. Ваша воља треба да каже: нека буде натчовек симисао земљин! Преклињем вас, браћо моја, остајте верни земљи , и не верујте онима који вам говоре о надземаљским надама! Отровници су то, свесни или несвесни. Презритељи су то живота који изумиру и који су и сами отровани, и њих је земља сита: нека њих, срећан им пут! Некад је хула на Бога био највећи грех, али Бог је умро, и тако умреше и ти грешници. Хулити на земљу, то је сад најстрашније – више ценити утробу оног што се не даје прогледати него смисао земљин! Некад је душа гледала презриво на тело; тада је то презирање било нешто највише: – волела је да га види мршаво, ружно, и изгладнело. Мислила је, да ће тако моћи измаћ и и њему и земљи. О, та је душа и сама била још мршава, ружна, и изгладнела: а окрутност је била сладострашће тој души! Али и ви још, браћо моја, реците ми: шта казује ваше тело о вашој души? Зар није ваша душа јад и гад и једно бедно задовољство? Заиста вам кажем, човек је једна велика прљава река. То мора бити већ море, које ће примити у себе велику прљаву реку а да се и само не запрља. Ето, ја хоћу да вас учим шта је то нат човек: он је то море, у њему може да се утопи ваше велико презирање. Шта је највеће, што ви можете доживети? То је час великога презирања. Час, у којем ће вам се и ваша срећа претворити у гађење, и исто тако ваш разум и ваша врлина. Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до моје среће! Она је јад и гад и једно бедно задовољство. А требало би да моја срећа оправда и сам мој опстанак! « Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до мога ума! Зар жуди он за знањем као лав за својом храном? Он је јад и гад и једно бедно задовољство.« Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до моје врлине! Још она није успела да се због ње избезумим. Уморило ме је све моје Добро и све моје Зло! Све је то јад и гад и једно бедно задовољство!« Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до мога правдољубља! Ја не видим да сам жар и угаљ. А праведник је сам жар и угаљ!« Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до мога милосрђа! Зар није милосрђе крст, на који се разапиње онај који воли људе? Али моје милосрђе није разапињање на крст.« Да ли сте већ говорили тако? Да ли сте већ гласно клицали тако? Ах, кад бих вас већ чуо био да гласно кличете тако! Не ваш грех – ваша уздржљивост вапије на небо, ваша шкртост у самом вашем греху вапије на небо! Где је муња, која ће вас шинути својим пламеним језиком? Где је лудило, које би 5  требало укалемити у вас? Ето, ја хоћу да вас учим шта је то натчовек: он је та муња, он је то лудило! – Кад је Заратустра ово изговорио, повика неко из народа: »Доста смо већ чули о играчу на конопцу; дај сада да га видимо!« И сав народ смејаше се Заратустри. А играч на конопцу, који је држао да је реч о њему, отпоче свој посао. 4. Заратустра пак гледаше по народу и чуђаше се. Па онда проговори овако: Човек је конопац, разапет измеду животиње и натчовека, – конопац изнад амбиса. Опасан је поглед преко, опасан пут онамо, опасан поглед унатраг, опасно оклевање и застајање. Што је велико на човеку, то је да је он мост а не цилљ: што се може волети на човеку, то је да је он и прелазак и пролазак. Ја волим оне, који не умеју да живе друкч ије него пролазећи, јер су то они који прелазе. Ја волим велике презритеље, јер су они велики поштоватељи, и стреле чезнућа за другом обалом. Ја волим оне, који не траже тек у звездама разлоге да пропадну и да буду жртвовани: него се жртвују земљи, да би земља једном постала натчовекова. Ја волим оног, који живи да би дошао до сазнања, и који хоће да доде до сазнања, да би једном почео да живи нат човек. Те на тај наћин хоће своју пропаст. Ја волим оног, који воли своју врлину: јер врлина је воља за пропадањем и стрела чезнућа. Ја волим оног, који ради и проналази да би натчовеку кућу назидао и за њ земљу, животињу и биљку припремио: јер на тај начин хоће он своју пропаст. Ја волим оног, који не задржава за се ни труна духа, већ сав хоће да је дух своје врлине: тако прелази он у виду духа преко моста. Ја волим оног, који од своје врлине начини себи нагон и зао удес: тако он својој врлини за љубав хоће још да живи а и неће висе да живи. Ја волим оног, који није рад да има одвише много врлина. Једна је врлина више врлина него две врлине, јер је више чвор за који се хвата зао удес. Ја волим оног, ч ија се душа расипа, који неће да му кажу хвала нити сам каже хвала: јер он увек даје и неће да се сачува. Ја волим оног, који се стиди кад коцка падне у његову корист, и који тад пита: зар сам ја варао у игри? – јер хоће да пропадне. Ја волим оног, који баца златне речи испред својих дела а увек још више држи него што је обећао: јер тај хоће своју пропаст. Ја волим оног, који оправдава оне који долазе а искупљује оне који су били: јер тај хоће да пропадне са онима који су ту. Ја волим оног, који хули на свога бога, зато што воли свога бога: јер ће тај пропасти од гнева свога бога. Ја волим оног, чија је душа дубока и у прегоревању, и који је у стању 6  да пропадне и услед малог доживљаја: тако тај иде радо преко моста. Ја волим оног, чија је душа препуна, тако да заборавља сам на себе, а да су све ствари у њему: тако ће његово пропадање наступити услед свију ствари. Ја волим оног, који је слободна духа и слободна срца: тако је његова глава само утроба његова срца а срце његово тера га у пропаст. Ја волим све оне, који су као пуне капи што падају једна по једна из црног облака који се надвио над људима: оне оглашују да је близу муња, и одлазе у пропаст као гласници. Ево, ја сам један гласник муњин, и једна пуна кап из облака: а муња, то је натчовек. 5. Кад је Заратустра ове речи изрекао, погледа опет по народу, и заћута. »Ето, стојте ту рече у срцу свом, и смеју се: не разумеју ме, ја нисам уста за ове уши. Треба ли им можда прво разбити уши, да би научили слушати очима? Треба ли звекетати као што чине таламбаси и проповедници по црквама? Или, верују ли можда они само онима који муцају? Они имају чиме се поносе. Како ли зову само то што их чини поноснима? Образованошћу зову га, оно их одликује од чобана. Нерадо стога слушају кад се с њима у свези спомене реч 'презирање'. Ја ћу дакле да говорим њиховој поноситости. Ја ћу им говорити о оном што је најдостојније презирања, а то је последњи човек.« И Заратустра стаде овако говорити народу: Време је, да човек постави себи сврху. Време је, да човек засади клицу своје највише наде. Још је његово тле доста плодно за то. Али то ће тле постати неплодно и штуро, и из њега неће моћи више нићи високо дрво. Вај! Доћи ће доба, кад човек неће више моћи пребацити стрелу свога чезнућа преко човека, и кад неће више умети да затрепери жица на његову луку! Ево вам кажем, треба имати у себи још каоса па моћи родити трепераву звезду. И кажем вам: ви имате још каоса у себи. Вај! Доћи ће доба, кад човек неће више рађати звезде. Вај! Доћ и ће доба човека који је највише за презирање а који се сам нећ е више умети презирати. Ево! Ја ћу вам показати шта је то последњи човек. »Шта је то, љубав? Ста је то, стварање? Шта је то, чежња? Шта је то, звезда?« – тако пита последњи човек, и жмирка очима. Тада ће земља постати мала, и по њој ће скакутати последњи човек који све чини малим. Његов сој не даје се истребити, као сој земљине мушице, последњи човек живи најдуже. »Ми смо пронашли срећу« – кажу последњи људи, и жмиркају очима. Они су напустили пределе где је мучно живети: јер им треба топлоте. Они још 7  љубе ближњега и тару се о њега: јер им треба топлоте. Бити болестан и бити неповерљив, чини им се грех: много пазе како ће и шта ће. Луд им је, ко се још спотиче преко камења или преко људи! Кадикад помало отрова: то даје пријатне снове. Напослетку много отрова, да би умирање било лако. Раде још, јер је посао забава. Али пазе, да забава не напрегне одвише. Не постају више богати нити остају сиромашни: и једно и друго напреже. Ко би још владао? Ку би још слушао? и једно и друго напреже одвише. Не треба пастира а стадо је једно! Сваки хо ће исто, сви су једнаки: ко друкчије мисли, иде својевољно у лудницу. »Некада је био цео свет у заблуди« – кажу понајфинији, и жмиркају очима. Мудри су, и знају све што се догодило: те се могу потсмевати до миле воље. Још се сваде, али се брзо мире – да не би покварили желудац. Имају своје ситно задовољство за дан, и своје ситно задовољство за ноћ: али чувају здравље. »Ми смо пронашли срећу« – кажу последњи људи, и жмиркају очима. И ту се завршава први говор Заратустрин, који се може назвати и »предговором« јер ту га прекиде вика и весеље гомиле. »Дај нам те последње људе, о Заратустра, – тако су викали – начини нас тим последњим људима. А ми ти поклањамо натчовека!« И сав народ клицаше од радости и удараше језиком о непце. А Заратустра поста тужан и рече у свом срцу: »Не разумеју ме: ја нисам уста за ове уши. Сувише сам дуго живео у горама, сувише сам много слушао шта говоре потоци и дрвеће: ови ме сад, кад, говорим слушају као што слушају чобане. Неузбуркана је моја душа и јасна као гора пред подне. А они мисле да сам хладан, и да сам подругивач који прави грозовите досетке. Гледају ме ето и смеју се: и смејући се још ме и мрзе. Има леда у њиховом смеху.« 6. Тада се догоди нешто, да сва уста занемеше а све се очи унезверише. Јер се међутим играч на конопцу дао био на свој посао: изашао је кроз једна вратанца, па се упутио преко конопца разапела између два торња, тако да је висио с једног краја на други крај пијаце над главама људи. Баш кад је играч приспео до средине свога пута, отворише се поново вратанца и иза њих искочи једно шарено чељаде, лакрдијаш шта ли, и пође брзим скоком за оним напред. »Брже, кљаконого, узвикивао је својим страшним гласом, брже ленштино, уштво, бескрвниче! Сад ћу те заголицати својом потпетицом! Шта ћеш ти ту измеду торњева? У торањ с тобом, треба те затворити јер пречиш пута бољему од себе!« 8  – И са сваком речју прилазио му је ближе: а кад је био само још један корак иза њега, тада се догоди нешто страшно, што је учинило да сва уста занеме и свачије се око унезвери: – продера се као враг и прескочи оног што му је стајао на путу. А овај, кад виде где га супарник победи, изгуби и главу и конопац; одбаци од себе мотку и брже него она стровали се у дубину, као клупко од руку и ногу. Пијаца и народ изгледаху као море кад њиме изненада завитла олуја: све се разбеже којекуда и како ко стиже, а понајвише одонуд где је требало да падне телесина. Заратустра пак остаде, и баш поред њега паде телесина, испребијана и измрцварена али још не мртва. После неког времена поврати се раздробљеному свест, и он виде Заратустру где клечи крај њега. »Шта ћеш ти ту? рече напослетку, – ја сам већ одавна знао, да ће ми хроми даба подметнути ногу. Сад ће ме одвући у пакао: зар хо ћеш да га спречиш?« »Тако ми части, пријатељу, одговори Заратустра, свега тога нема, не постоји то о чему ти говориш: нити има ђавола нити пакла. Душа ће твоја пре још бити мртва него твоје тело: не бој се већ ничег више!« Човек га погледа с неповерењем. »Ако истину збориш, рече тад, онда не губим ништа ако изгубим живот. Ја нисам много више него зверка коју су научили да игра, батинама и пуштајући је да гладује.« »А не, рече Заратустра, ти си од опасности начинио себи позив, то није нешто штотреба презирати. А сад те твој позив упропашћује: зато ћу те ја својим рукама закопати.« Кад је Заратустра ово рекао, човек на умору није висе одговарао; али је мицао руком, као да тражи руку Заратустрину, да би му се захвалио. 7. Међутим се спусти вече, и пијаца утону у сутон: тада се разиђоше сви, јер и радозналост и страх најзад се уморе. А Заратустра оста седећи на земљи покрај мртваца, и задубен у мисли: тако заборави на време. Али напослетку дође ноћ, и хладан ветар поче дувати преко усамљенога. Тада се подиже Заратустра и рече у своме срцу: »Одиста, леп је риболов имао данас Заратустра! Није уловио човека али је уловио лешину. Непријатно тајанствен живот је људски, и увек још без смисла: један лакардијаш може да му буде судбоносан. Ја бих да научим људе шта је смисао њихова бића: то је Натчовек, муња из црног облака Човек. Али још сам ја далеко од њих, и за мој смисао они још немају смисла. Још сам ја за људе несто посреди изме ђу луде и лешине. Мрачна је ноћ, мрачни су пути Заратустрини. Ходи, хладни и укочени друже! Понећу те онамо где 9